Glamuroznog držanja i harizmatične pojave, (ne)suptilno se sablažnjava pred kulturološkim vakuumom. Uvek pronalazi način da duboko udahne umetnost, a ono što izdahne, deli sa publikom kroz svoje slike, knjige i predstave. Iz njenih usta izvire vatromet verbalnih konfeta, protkan nežnim osećajem za jezik. Istančanost njenih kvaliteta meri se moralnim kodeksom koji poseduje i širinom iskrenog osmeha kojim pleni. I forma i sadržaj – Mirjana Bobić Mojsilović.
Dijapazon tvojih interesovanja je nepregledan. Bogata karijera je dokaz. Postoji li još neka sfera u koju bi uplovila, pored pisanja i slikarstva?
Uplovila bih u sferu poljoprivrede. Volela bih da gajim nešto, ne znam šta, da se bavim zemljom, biljkama i da od toga napravim neki mali kreativni posao.
Tvoje knjige su rapidno prodavane i pronašle su put do srca čitalaca. Kakvu ulogu one imaju u globalnoj sferi književnosti?
Veliku – jer su čitane.
’’Muška azbuka’’ govori o prevari u braku, ali je izvršena netipična psihologizacija muškog (anti)junaka. Jesi li imala tremu baveći se muškom psihologijom?
Imala sam tremu, i – bila sam muškarac. Ali najveće otkriće do koga sam došla je da duša nema pol, i da smo isti – žene i muškarci, kada se plašimo, strepimo, sanjamo, kolebamo, samo su nam načini da ta osećanja ispoljimo, kulturološki uslovljeni.
Kako definišemo cenzuru na književnoj sceni i u kom obliku ona danas postoji?
Za opis cenzure na književnoj i bilo kojoj drugoj javnoj sceni postoje samo dve strašne reči – politička korektnost.
Da li su te ikada deklarisali kao ženskog pisca?
Da, i to je uvek imalo negativnu konotaciju jer se književnost smatra dominantno muškim intelektualnim i kreativnim poljem.
Žena si. Ima li u tome neke magične posebnosti?
Iz svoje kože ne možeš. Ne vidim nikakvu magičnost, osim u magičnosti majčinstva, odnosno trudnoće i porođaja. Sve ostalo je život u kome nikome nije lako.
Koliko umetnost služi čoveku, a koliko čovek umetnosti?
Umetnost služi čoveku, inspiriše, otvara vidike, puni srce i dušu i čini da zaboravimo na našu konačnost, bez obzira da li umetnost stvaramo ili je samo konzumiramo.
Da li smatraš da se u svetu vodi neokortikalni rat koji je tiho infiltriran u društvo putem medija na više nivoa?
Taj neokortikalni rat se jednostavnije zove – projekat kontrole uma. Mislim da mediji, uključujući i društvene mreže, naravno i umetnost, pa i arhitektura, muzika, film, obrazovanje, tome služe. Da mentalno, ideološki i emocionalno pokore, umrtve ljude i da ih učine što lakšim za manipulaciju bilo koje vrste.
Da li misliš da su sveštena lica božije šalteruše, čast izuzecima?
Sveštena lica bi trebalo da su naši duhovnici. Ali, ako se malo pažljivije osvrnemo oko sebe, videćemo da su mnogi dobri mudri stari ljudi, pravi duhovnici koje treba pitati za savet.
Da li doktori treba da preporučuju poeziju uz lekove na recepte?
Poezija jeste lekovita. Mnogi doktori pišu poeziju.
Ko je po tvojoj meri uličar među pesnicima i pesnik među uličarima?
U reči uličar sadržana je reč ČAR. A u reči pesnik sadržana je reč SNI. I jedni i drugi su i na ulici i u snima, s razlogom.
Jesi li nekome izlečila bolest svojim pesmama?
Bolest usamljenosti, praznine i besmisla, sigurno jesam. Mnogi su počeli da pišu pesme, a to je prvi korak pobede nad stvarnošću. Meni stvarnost nije dovoljna. Pretpostavljam da isto oseća svako ko se usudio da je popravi bojama, rečima, notama, koracima.
Tvoj negativan stav o rialiti programima, poznat je širem auditorijumu. Da li narod traži takav program ili je žrtva serviranog zapadnog projekta koji nazivaš projektom Velikog Brata?
Rialiti je jedan ozbiljan medijski, društveni, politički projekat i tek ćemo se suočavati sa posledicama onoga što je nasleđe rialitija. Narod ništa ne traži, narod uzima ono što mu se daje. Kad su se pravile domaće porodične serije, narod je to gledao.
Koju si mudrost nedavno osvestila?
Život suviše kratko traje da bih se na bilo koga ljutila duže od dva dana.
Čiji mozak je za tebe muzej najlepših instalacija?
Mozak radoznalog deteta.
Koje reči ti ponekad zastanu u grlu?
Suve reči. Bodljikave. U svakom slučaju, ljute reči, zbog kojih se posle kaješ.
Šta smatraš epohalnim potezom u svojoj intimnoj biografiji?
Nema ničeg epohalnog u mojoj intimnoj biografiji.
Da li se često uhvatiš za jednu misao i razvlačiš je do neslućenih granica?
Ne, jer mi brzo dojadi, pa smislim neku novu.
Koja je jedna od istina koje svi znaju, a niko o tome ne govori?
Niko ne može da bude sve mlađi.
Da li smatraš da je došlo do naprasnog porasta podivljalosti neargumentovanih uverenja u društvu?
Sve sam sklonija da verujem da je bolje da ima različitih uverenja, nego da svi misle isto, i pravilno.
Kako izgleda kulturna panorama današnje Srbije?
Kulturna posebnost se pod pritiskom globalizma sve više gubi. A osim toga, da bi postojala panorama, mora da postoji predeo.
Šta bi napisala na lepljivac poruci na ulazu Narodne skupštine?
Džabe ste krečili!
Da si primorana da zauvek napustiš zemlju, da li bi je pogledala poslednji put tužno preko ramena ili bi štiklom zalupila vrata za sobom?
Kad bi bilo zauvek, to bi bilo sa velikom tugom, ali bez osvrtanja.
