Svojim umetničkim činjenjem zašiva nervno tkivo Srbije osetljivo na dobročinstvo. U nastojanju da ostane na strani mudrosti, promišljeno odmotava klupko pitanja i daje na važnosti vrednostima čuvanim u sefovima bliske istorije. Nesputana generalizacijama, razborita i dostojanstvena, dokazuje da svačiji razum ima ivice. O geografiji našeg mentaliteta govori pažljivo i pruža nadu da nije nemoguće uhvatiti živu iz kulturološkog toplomera i vratiti je tamo gde pripada. Glumica – Srna Lango.

 

Stiče se utisak da si istovremeno komunikativna i introvertna. Kakav odnos gajiš prema svojoj untrašnjosti, a kakav prema svom habitusu?

Moguće je biti introvertan i elokventan istovremeno. Mislim da nisam naročito komunikativna, nego pristojna. Preko toga, ne razumem potrebu za gomilom i verbalizacijom svake teme, događaja, misli… Mnogo kontakata me iscrpljuje i pretvara u jedno veliko Ništa. A radije bih da sam Nešto. Poznajem puno ljudi koji nisu dobro ako nisu u gomili. Meni to više liči na beg od sebe nego na komunikativnost. Možda i ja bežim od nečega, osamljujući se često, ali od sebe i sopstvenog tačnog, izvesno ne bežim. Mislim da je to ipak temelj. Naravno da ne možete otići na intervju na TV i ćutati, to je neukusno i egzibicionistički. Ali, vaš prostor je vaš prostor. Privatno, onomatopeja i pisanje su mi mera. Volim ljude mnogo, ali mesecima ne poželim kontakt ni sa kim. Naročito ne verbalni. Imam drugaricu koja mi nedavno kaže: “Deluješ ljudima nedostupno, ni ja te nekad ne razumem kad govoriš“, ali me voli, kao i ja nju i nema ni potrebe da se razvodnjavamo. Druga drugarica samo porukom pita: “Hoćeš da malo hodamo?“, jer sve razume iako joj ništa ne kažem. Kasirka u mojoj prodavnici se kune da jednostavniju i normalniju osobu nije srela. Različiti smo i to je dobro. Kad sam shvatila da moja deca ulaze u faze moram malo da budem sam, shvatila sam da se više ne brinem za njih. Čovek mora da ume u samoći, potom i da je poželi da bi se skrpio i bio dobro sebi i drugima. Deliti sebe neprekidno ne znači da imate šta da date. Ne znam na koji habitus misliš. Filozofski, sociološki, biološki? Kako god, verujem da posle najranije mladosti ili su svi aspekti našeg bića postali deo Celine ili su feler. Ne bih razdvajala sebe na unutra i spolja. Mislim da sam odavno u skladu i Celina.

Autorka si knjige ’’Zemljo moja pređi na drugoga’’. Da li te i dalje opseda ideja o mučnoj balkanskoj sudbini ili se ona oprostila od tebe nastavljajući da egzistira samostalno na stranicama knjige?

Autorka sam dveju knjiga, stotinjak pisanih kolumni, desetina autorskih televizijskih priloga, tekstova za muziku, jednog filmskog scenarija i dva teksta za pozoriste. A Balkan je moj izbor. I što sam starija to ga više u sebi pronalazim. Ima tragičarskog i primitivnog u njemu, ali ima i puno romantike u toj netaknutoj sirovosti i ponečeg izrazito zavodljivog i ljudskog. Kad se svađam sa Balkanom dok pišem, svađam se sa zadrtošću i neširinom koje mi nisu mile, ali i sa samom sobom. Nisam bolja od Balkana. Šta više, sve sam zavisnija od ostataka onoga što zovemo Balkan.

Otadžbina se izdaje, a knjiga objavljuje. Ti nisi izdala otadžbinu, a objavila si je u knjizi.

Domovina. Na taj sam izraz baždarena i još me dira jednako. Jer, učili su me u kući i van kuće da se “Domovina brani rekom i ribom u vodi…“, da se Domovina “brani knjigom, pesmom o nebu i onim brašnom u hlebu…“, da se Domovina “brani lepotom i čašću i znanjem, da se brani životom i lepim vaspitanjem“.

Da li je to zaslužila?

Moja Domovina jeste. Šta je domovina kriva što neki papan nije čitao na vreme ili je loše razumeo napisano? I ovaj “život“ iz pesme mi nikada nije značio život ostavljen u nekom ratu i krvi, nego proživljen dovoljno dugo, dostojanstveno i posvećeno.

Apstrakcija žene oduvek je ukazivala na pojam lepote. Da li je u 21. veku poprimila veće razmere i počela da ukazuje i na neke druge kvalitete?

A meni je Žena sve samo ne apstraktan pojam. Možda je tako jer ne volim apstrakciju bilo koje vrste. A Žene volim. Uvek mi se apstrakcija činila zonom za one koji ne umeju preciznije. Žena je mnogo toga, samo ne apstraktna. Opet, lepota je isto zloupotrebljena reč hronično. Na koncu, žensko nije Žena. U 21. veku su samo glupost i greška postali javniji, sve ostalo je isto odvazda.

Koliko je ’’žena’’ mitsko biće?

U mom razumevanju Univerzuma, muškarac je mitsko biće.

Realizam ili fikcija? Zašto?

I realizam i fikcija, naravno. Uvek sva raspoloživa sredstva, pa precizno raspoređena. Verujem u racionalizaciju kojekuda, ali ne teraj me da objašnjavam gde radije realizam ostavljam iza vrata. Ima mesta i trenutaka gde je realno ipak samo banalno i višak.

Da li su samostalnost i ravnopravnost neraskidivo povezane?

Ravnopravnost čujem kao administrativno izjednačavanje i ne znači mi baš ništa.
Samostalnost je, međutim, preduslov za kvalitetan život. Od malih nogu. Ako je nema, posežeš za ljudima, državama ili čime god, ne po kriterijumu vrhunskog odabira u partnerstvu i napretku, nego po kriterijumu sopstvene nemoći. Onda ti je svako ko te hoće dovoljno dobar. A nije. Baš nije.

Postoji pomalo šaljiva misao da muškarcima nedostaje jedna crtica na XY hromozomu kako bi dostigli XX hromozome žene. Da li je po tvom mišljenju ova teza prihvatljiva?

Poznajem neke koji su na ponos i rodu i hromozomima. Lepo bi bilo da ih je više, ali zaista nemam neku gorčinu ili opšte neprijateljstvo prema muškima. Imaju oni svoje muke ovde. Biti muškarac u Srbiji nije mali zadatak!

’’Ptice umiru pevajući’’, naziv je romana Kolin Mekalou. Kada bi bila primorana da pomenuti naslov adaptiraš u kontekstu sprskog privida slobode, kako bi glasio taj naslov u izmenjenoj verziji?

Sad mi je samo zgodni sveštenik u glavi…

Režirala si monodramu ’’Lov na Srne’’ u kojoj glavnu i jedinu ulogu igraš  Ti. Da li se u predstavi koristi karabin ili neko drugo sredstvo opasno po život?

Ko pogleda predstavu, znaće. Eto je u novoj sezoni u pozorištu Slavija ili gde god me pozovu, kao i do sada. A karabin je baš lepa reč.

Plačeš li uz aplauz ili kada se zavese spuste?

Kad se zavesa spusti, ja sam potrošena vreća koja je sve što je imala ostavila na sceni. Zato je volim. Lepo se spava posle toga. Pomisliš da si negde i stigao. Sve dok te jutro ne demantuje.

Da li veruješ da negde u Australiji postoje zmije koje jednom nedeljno gledaju emisiju na Diskaveriju o vrstama ljudi koji sikću jedni na druge i obmotavaju se jedni drugima oko vrata?

Ma nismo baš samo loši. Ima dobrog, pametnog, normalnog, plemenitog sveta. Ima. I ne malo.

Da li se dobro dobrim vraća?

Dobro rađa dobro, u to sam sigurna. Verujem u dobro.

Koja ideja te trenutno opčinjava?

Da ću se možda jednog od budućih jutara probuditi apsolutno zadovoljna sobom i samo ležati budna još dva sata, precizno se sećajući samo radosti.

Da li su ti ikada sve „želje“ bile na broju?

Ne. Možda lažem… Jesu ponekad, ipak, na kratko. Davno.

Da si profesorka za manire, na čemu bi insistirala?

Ha, ha, ha… Na značaju pomenutih! Verovala ili ne, juče sam mislila ponovo o tome… Godinama sam sa decom trošila sate na pravila ponašanja preko osnova. Delovalo je verovatno smešno tih godina. Možeš ti da odlučiš da ne koristiš bonton, da se izboriš za neki sopstveni, al’ mislim da moraš da ga znaš. Maniri su tako važna igra i zavodljiva stvar.

Šta bi šapnula najzlobnijem čoveku na planeti?

Voleću te. (A ja umem da volim. I volim teške zadatke.)

Šta bi uvela kao obaveznu građansku dužnost?

Ne trebaju nam nove dužnosti. Samo ispunjavanje postojećih. Nikad na planeti više pravila i zakona, a manje radosti.

Smatraš li omladinu učmalom ili živahnom i zainteresovanom za sve(t) oko nas?

Omladina nam je tri puta bolja nego što smo na kupu zaslužili! Ima toliko pametne, vredne, mudre dece… Zlo mi je od promašenih matoraca koji na sve što nisu smeli da obave za doba svoje snage ili su obavili pogrešno, imaju drskosti da otpisuju mladost ove zemlje.

Da li bi istisnula bubuljice na licu Srbije ili bi ih ostavila da se povuku same?

Gde ne pomažu ni farmaceutski proizvodi ni trave, hoće zagrljaj čuda da učini. Onda ti se i ožiljak od čira učini lep.

Koliko zahvalnosti nemamo, a koliko nam je potrebno?

Kad izađem iz nekog svog kruga, zaprepastim se od količine straha na sve teme. Ljudi se mnogo plaše… Sebe, drugoga, života, razgovora, tuđe osude…promene. Plaše se svoje greške, plaše se da priznaju grešku. A gde je strah, nema ni života, a ne zahvalnosti. Ne možeš da budeš zahvalan bez samopoštovanja, a strah ubija šansu. Strah ubija sve u ljudima.