Olivera Ćirković kao princeza sa asfalta (Ženska mitologija, deo koji nedostaje)

Kao bivša košarkašica velikih dometa, ubacila je zapažen broj užarenih lopti u kriminalni obruč. Dama koja lakim potezom ruke ruši sisteme kao domine, otkriva obe strane zakona i oživljava surovost, ali i lepotu života, svojom vanrednom biografijom. Redovi njenog CV-a ispunjeni su filmskim pljačkama, slikarskim potezima i literarnim poduhvatima, a ono što je između redova, nazire se u plaštu njene očaravajuće pojave. Vlasnica blistavog uma, nesvakidašnje karijere i neobuzdanog talenta – Olivera Ćirković u koži Pink Pantera.

 

Poznata si javnosti kao bivši pripadnik ozloglašene pljačkaške grupe Pink Panter, ali si se pre toga profesionalno bavila košarkom. Sport, kriminal i umetnost obeležili su tvoj život. Koliko su danas duboki tvoji ožiljci?

Duboki su isto toliko kao i ožiljci svakog drugog čoveka. Nekome je gubitak posla ravan mom hapšenju, iako to zvuči nerealno. Svakom je njegova muka najveća. Retki su ljudi koji mogu da sagledaju nesreću u širem smislu te reči. Teško će čovek koji nikada nije bio zatvorenik ceniti slobodu, jer se ona kao takva podrazumeva. Iz tih razloga, često nismo sposobni da shvatimo tuđu nesreću, jer nemamo doživljeno iskustvo. Ko je taj koji bi mogao na skali nesreće da odredi koja je veća? Niko – zato što je ona stvar ličnog doživljaja. Koliko si jači kao ličnost toliko lakše preživljavaš velika životna iskušenja, kako pozitivna, tako i negativna. Moje iskustvo u kriminalu zasigurno je negativno iskustvo koje je ostavilo ožiljke čije dubine još uvek nisam svesna u punoj meri, jer sam relativno kratko na slobodi. Brza transformacija, oporavak od poraza i prilagođavanje novim životnim uslovima, govore o mojoj izuzetnoj snazi duha koja nije samo moja zasluga, već mnogo više nasleđe koje su mi darivali borbeni preci.
Nasuprot kriminalu, sport je moje najpozitivnije životno iskustvo koje me je naučilo disciplini, zdravoj konkurenciji, borbenosti i fer pleju. Sport je moju urođenu borbenost podigao na još viši nivo, spremajući me za velike životne izazove koje ne znam da li bih prevazišla da ga nije bilo. Slikanje je najlepše životno iskustvo koje mi se desilo u najbitnijem trenutku mog života. Rodilo se u zatvoru – najsumornijem mestu na svetu, i pomoglo mi da pobedim ustajalu zatvorsku dokolicu. Slikanje je donelo tišinu misli koja je godine pretvorila u mesece, a dane u trenutke. Ono je donelo spokoj kojeg su dostojni samo retki.

Da li je sedam godina robije samo mali segment tvog života sada obuhvaćen kamerom ili krupan kadar koji često premotavaš i gledaš?

Sedam godina robije je samo mali segment mog života. Da je obrnuto, značilo bi da nisam raščistila sa prošlošću. Onaj ko ne raščišćava sa prošlošću, često ostaje u njoj, nemoćan da zakorači u budućnost, a to je pogubno. Od malena sam naučila da se ne osvrćem, već da samo grabim napred. Napred je život koji treba živeti. Nazad su samo uspomene od kojih se ne živi, čak i kada su lepe. Možda je to i jedan od uzroka mog brzog oporavka od poraza koji je suština ljudske jačine.

Koje su primarne veštine koje si razvila gotovo do savršenstva, ukoliko ono postoji?

Izraženi sam perfekcionista koji u svemu teži savršenstvu. Moje iskustvo u slikarstvu naučilo me je da ono čemu čitav život težim – ne postoji. Citiraću jedan deo iz moje druge knjige koja još uvek nije objavljena, ali može da objasni prethodno napisane rečenice: ‘’Kako su moje slike, a naročito portreti, postali vidno bolji, tako sam ja postajala sve nezadovoljnija. Ni sa jednom završenom slikom nisam bila zadovoljna, uviđajući da mogu bolje. Uz Keti (profesorka slikanja), je moj urođeni perfekcionizam stigao do neslućenih visina, preteći da mi ugrozi zdravlje. Učinilo mi se da je moj talenat nesaglediv prostor, čijem savršenstvu se nikada neću primaći. Umesto da se radujem svom napretku, zabrinula sam se hoću li se ikada približiti onom što sam nekada smatrala savršenim. Svakim danom što sam bila bolja, cilj je bio dalji. Okolina je naravno bila očarana, Keti jako zadovoljna, a ja jako nesrećna, shvativši da savršenstvo u slikanju ne postoji. Ono je u umetnikovoj glavi i što je on bolji, talentovaniji i svesniji svoga slikanja, toliko je nezadovoljniji i udaljeniji od konačnog cilja. Više nisam bila sposobna da vidim ni jednu svoju sliku od pre nekoliko godina. Grozila sam ih se, što je običan svet oko mene protumačio početkom ludila.’’

U tebi možemo uočiti simbol “žene ratnika”. Koje je tvoje primarno oružje?

Mislim da je moje primarno oružje, fanatična upornost i neodstupanje. Ovo su osobine koje će bilo kog čoveka, u bilo kom zanimanju, učiniti veoma uspešnim.

Jesu li balkanske žene jake ili krhke?

Verujem da su balkanske žene jake. Teški uslovi odrastanja, njihova diskriminacija na ovim još uvek zaostalim prostorima, uticali su na pojačano razvijanje njihove snage, borbenosti i jačine. Kada se ovome doda urođena snalažljivost žena sa ovog podneblja, dobijamo jednu ženu vrednu svakog respekta.

Uspela si da pobegneš iz grčkog zatvora koji je stacioniran u centru Atine. Da li si u zatvoru uspela da pobegneš od sebe ili te je to navelo da se sebi blagonaklonski približiš?

Zatvor mi je pomogao da spoznam samu sebe. U zatvoru sam otkrila svoj talenat za slikanjem koji mi je otvorio jednu novu dimenziju pogleda na svet i otkrio jedno novo stanje spokojstva za koje nisam znala da postoji. U zatvoru sam spoznala da se strpljenje I tolerancija uče. U njemu sam postala svesna koliko sam jaka tek kada je biti jaka, postalo jedini izbor koji sam imala.

Objavila si knjigu “Ja, Pink Panter” koja je u prodaji. Koliko je teško proživljavati uspomene sada i u pisanoj formi?

Ja sam svoje uspomene u pisanoj formi preživljavala u trenucima kada sam pisala knjigu. Ona je nastala u najtežem periodu mog zatvoreničkog života dok sam strogo kažnjena zbog bekstva iz zatvora, u neizvesnosti iščekivala dva jako teška suda. Izlila sam na papir najdublje emocije dok sam izvrtala naopačke sve džepove kaputa moje prošlosti. Dok sam pisala, činilo mi se da sam vraćena u prošlost i da ponovo živim svaki delić svog života, davno preživljen. Plakala sam i smejala se na glas, tugovala sam i radovala se, baš kao nekada davno. U tim trenucima bila sam možda jedini zatvorenik na slobodi opasan zatvorskim zidovima.

Šta je u životu najveći luksuz?

Za mene najveći luksuz u životu je biti zdrav, slobodan i baviti se zanimanjem koje voliš, a koje ti donosi materijalnu korist koja zadovoljava tvoje standarde.

Da li karakter određuje sudbinu?

Sigurna sam da karakter u jednom velikom delu određuje subinu. Karakter određuje koliko ćemo stremiti u životu i koji će biti naši moralni principi. To je jedino što mi sami možemo da uradimo. Uspeh, ipak, određuje ovaj iznad nas!

Da li u ovoj zemlji postoji vlast ili su nas uverili da postoji?

Ako govorimo o nametima, doprinosima, kažnjavanju i izazivanju straha kod naroda, vlast u ovoj zemlji postoji i veoma je moćna. Ako govorimo o sprečavanju mita, korupcije, sprege kriminala i države u svim segmentima društva, onda vlast u ovoj zemlji ne postoji.

Postoji li neka sfera društva koja nije u dosluhu sa kriminalom?

U Srbiji ne postoji nijedna sfera društva koja nije u dosluhu sa kriminalom.

Na robiji si otkrila svoj vanredan talenat za slikanjem. Bila si zadužena da ulepšavaš prostorije bojama, pa čak i jednom grčkom ministru. Postoji li sličnost između kriminala i umetnosti?

Ne postoji sličnost između kriminala i umetnosti, ali postoji sličnost između kriminalca i umetnika. Uspešnost i jednog i drugog odrediće njihove karakterne osobine. Sve ono što me je učinilo uspešnom u kriminalu, paralelno me je učinilo uspešnom i u slikanju. Moja fanatična upornost i posvećenost donele su iste rezultate na oba polja. Neko će se zapitati šta je sa talentom… Jedini pravi odgovor je – talenat je jeftin, predanost je skupa.

Da li je slikarstvo bilo utočište ili beg od stvarnosti?

Moje slikarstvo bilo je i utočište i beg od stvarnosti. Tišina misli dok slikam obezbeđivala mi je beg od stvarnosti u kome sam našla svoje utočište.

Da li reč ima moć da ubije?

Apsulutno! Ko ukroti reč, ukrotio je najmoćniju zver. Retki su ljudi koji vladaju ovom veštinom. Oni su po pravilu mudri ljudi koji malo zbore. Na žalost, ne pripadam ovoj odabranoj grupi. Često mi prolaze kroz glavu reči velikog Branka Miljkovića: ‘’Ubi me prejaka reč’’.

Koliko je važna autosugestija?

Autosugestija je temelj svake ljudske aktivnosti. Bez nje nema opstanka, a naročito kada se čovek nalazi u ugroženom položaju. Ugrožen položaj nije samo biti zatvorenik gde si u potpunosti okrenut sebi i lišen svakog oblika pomoći, naročito motivacione. Ugrožen položaj se odnosi i na osobe koje su jako bolesne, osobe koje su sklone porocima, osobe koje trpe nasilje… U takvim slučajevima autosugestija je jedini način da se prevaziđe problem.

Postoji li lek protiv žudnje?

Postoji lek protiv žudnje, a njegov recept znaju svi dugogodišnji zatvorenici. Ovaj lek stvara ljudski um koji u ekstremnim uslovima funkcioniše racionalno, a to znači da zaleđuje misli ili gasi centar za žudnju, svestan nemogućnosti situacije. Sve što je zatvorenikova kazna veća, a njegove godine odležavanja duže, njegova žudnja je manja, iako to zvuči apsurdno. Približavanje završetku kazne iznova budi žudnju i želju za životom. Da nema ovog mehanizma, zatvorenici ne bi preživeli dugogodišnje robije.

Tvoja pojava razbija predrasude, a postavlja mnogo pitanja. Na koje pitanje koje se tiče tebe još uvek nemaš odgovor?

To je pitanje – ko sam zapravo ja? Časni prestupnik – a ima li takvog kada druga reč isključuje prvu? Disciplinovani sportista koji je na najbitnija životna pitanja odgovorio nedisciplinom. Umetnik koji je svoju dušu našao u zatvoru, na sivom zidu svoje ćelije. Majka koja se čitav život žrtvovala za svog sina, a na kraju ispala sebična. Grešni anđeo, poročna devica, pošteni lopov. Od svega po malo, što nikada ne biva!

Ima li vatrenih navijača na utakmici tvog života?

Ima, a kako ne bi bilo kada jedino raspoloženje koje ne mogu da izazovem, jeste – ravnodušnost. Ili sam omražena ili voljena, ali uvek vatreno!

Koje su prednosti i mane legalnog građanskog života u odnosu na život pun neizvesnosti i uzbuđenja?

U građanskom životu učestvujem svega šest meseci. Previše je rano da sagledam njegove mane i vrline. Na samom početku sam. Pretpostavljam da je on najteži.

Smatraš li da isključivo sami menjamo tok sudbine ili postoje uplivi više sile?

Gotovo čitav život sam verovala da sve zavisi od nas. Sada bliža kraju nego početku, promenila sam mišljenje ili mi ga je život nametnuo. Moj izlazak iz kriminala pre šest meseci, prvo je bila Božija, pa tek onda moja volja. Tek sada mogu da kažem da je ova odluka samo moja volja, kojoj i dalje treba Božija podrška!

Koji su tvoji planovi za budućnost?

Moji planovi uvek su veliki, a ciljevi visoki. Nikada nisam unapred govorila o planovima, pa neću ni sada. Čvrsto verujem da se delima govori, a ne rečima. Osećaću se mnogo bolje ako budem govorila o postignutim uspesima, nego da ih najavljujem.

Da li se sa tim slaže tvoja prošlost?

Ne znam zašto bi se prošlost trebala slagati sa budućnosti kada je reč o dva vremena koja se ne mogu dodirnuti. Ako bi se one uvek slagale, to bi značilo da se čovek ne može ili ne sme promeniti. Meni tako nešto deluje strašno. Na taj način sudili bismo ljudima prema njihovoj prošlosti, a to bi bilo katastrofalno, čak i kada je u pitanju blistava prošlost. Tako bi ljudi blistave prošlosti do kraja svog života bez obzira na rezultate bili nagrađeni, a to mi deluje nepravedno isto toliko koliko i ne dozvoliti šansu ljudima mračne prošlosti da zablistaju. Samo kvalitetni ljudi, snažne volje sposobni su za promene na bolje. Ne prihvatiti tu činjenicu znači robovati stereotipu, znači ne razmišljati, znači biti lažni moralista.

Da smo u snu i da ti dam boje i četkice u ruke, kako bi oslikala ulice Beograda?

Retko ili nikada ne razmišljam o bojama, ili tačnije, svaka moja misao o boji vezana je za neku sliku. U mojoj glavi su hiljade slika, izmišljenih, već naslikanih. Lica, pejzaži, mrtve prirode… Sve slike koje promiču mojom glavom su slike hiper realizma, jer je to jedini stil slikanja blizak mojoj duši. Kada zamišljam sebe sa četkicama i bojama u Beogradu, zamišljam nešto slično uličnom slikarstvu, ali čije teme ne bi bile moderne, već prizori iz renesanse i baroka. Sanjar koji spava u meni nikada se neće prilagoditi modernim tokovima društva, ne samo u slikarstvu već u bilo kojoj drugoj sferi.

Da imaš dva puta – umetnost i kriminal, koji bi izabrala?

Kada bi neko otvorio moju umornu dušu, u njoj ne bi našao niti trag vrhunskog sportiste, niti prestupnika. U njoj bi samo živeo zaneseni slikar koji život gleda kroz trag boje na platnu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *