On je voditelj koji skida paučinu sa XY slučajeva, koji svojim emisijama oživljava legende, budi duhove prošlosti i demistifikuje stvarnost koja nas okružuje. Doktorski opipava puls Srbije i svakoj posledici traži uzrok, pedantno baveći se temama crne hronike. Kakvo je njegovo viđenje krvne slike zemlje u kojoj ordinira i kakve je stavove tokom dugogodišnjeg televizijskog rada izgradio, sa tamne strane, otkriva nam Mašan Lekić.

 

U odnosu na prethodne godine, da li je stanje bezbednosti u Srbiji poboljšano?

Svako vreme donosi nešto novo što se tiče kriminala. Devedesetih smo imali ratove raznih bandi, grupa i klanova, 2000-te smo imali zloglasni zemunski klan koji je sejao smrt, danas imamo rat dve velike kriminalne grupe – škaljarski i kavački klan, to su crnogorski klanovi čiji se rat preneo i na Srbiju. Devedesetih je svako drugi imao oružje, rat je bio na sto kilometara od Beograda, vrednosti su bile mnogo niže, glavni likovi su bili kriminalci, a danas je to ipak drugačije, ali, nažalost, imamo taj rat koji odnosi mnogo života.

U svetu postoje slučajevi da se zločincima u zatvoru pušta ekranizovana rekonstrukcija zločina koji su počinili ne bi li im proradila savest. Da li bi u Srbiji ova metoda bila konstruktivna?

Sve zavisi od osobe do osobe. Postoje hladnokrvne ubice koje nemaju gram kajanja za ono što urade, to im je bukvalno kao posao, a ima i ljudi koji to jednostavno urade u afektu i posle toga se kaju ceo život.

Da li postoje oni za koje u ovoj zemlji zakoni ne važe?

Uvek ima ljudi koji smatraju da su dovoljno moćni i da mogu da budu iznad zakona. To svako vreme donosi, pitanje je samo koliko će vlast to da im dozvoli ili ne dozvoli, ali u svakom vremenu postoje ljudi koji se smatraju nedodirljivim.

Koliko je medijsko bavljenje perifernim temama zapravo opasno po jedno društvo?

Rialiti programi koji se kod nas emituju su po mom mišljenju najveće zlo i to definitivno uništava našu omladinu, jer danas često možete da vidite devojke kojima su uzori starlete. U razgovoru sa devojkama i mladićima otkriva se da ne znaju ko je Pavle Vujisić, ko je Zoran Radmilović, ko je neki poznati političar od ranije, pisac i tako dalje, ali vrlo dobro znaju ko je neka starleta ili neki nebitan reper.

Da li istina uvek izađe na videlo?

Kod mene lično – da. Ništa ne može da se sakrije. U principu uvek izađe na videlo jer je to neka životna pravda, a da li je to uvek tako, ne mogu da odgovorim jer ne znam.

Koliko su institucije otvorene za saradnju sa novinarima?

Od 2001. godine od kada pratim crnu hroniku na televiziji, nikada nisam imao nikakve probleme ni sa jednom vlašću. Taj posao koji mi radimo prati i rad policije i nikada nam niko nije rekao da nešto ne objavljujemo. Nikada u svom životu nisam doživeo da mi neko sugeriše kako i šta da uradim, a pogotovo da mi neko nešto zabrani.

Jesmo li kao nacija hronično oboleli od crne hronike?

Crna hronika je gledana svuda i u zemljama koje su i bogatije i u kojima je život lakši i tamo su crna hronika, krimi filmovi i krimi serije najpopularniji. Imate jednu Norvešku, jednu Dansku u kojoj su krimi serije najpopularnije kao i u celoj Evropi. Znamo kakav je kriminal u skandinavskim zemljama, a to što kod nas ima više tema za našu emisiju, to je druga stvar.

Koliko država kontroliše medije?

To treba da pitate ljude kojima oni kontrolišu, ako kontrolišu. Kao što sam rekao, mene nikada niko nije kontrolisao tako da ja ne mogu da pričam o tome. Mi smo zasebna celina za sebe, kao jedinica i kao televizija. Maltene, mi smo televizija u televiziji. Ne kažem da kontrola postoji ili ne postoji, ali što se mene tiče, mislim da bi trebalo da se uvede kontrola rialiti programa, da se to svede na neki normalan i razuman nivo, da nam se deca ne ugledaju na starlete i propale pevače i da cela Srbija ne priča o tome da li je muž prevario ženu i da li je ta žena sada najpopularnija pevačica u Srbiji. Mislim da postoje mnogo veće vrednosti o kojima treba pričati i koje treba forsirati. Tu država treba da uvede više kontrole, a da li želi ili ne, to je već pitanje.

Zaboravlja li se da onaj ko se obraća publici ispred kamera treba da oseća dozu odgovornosti jer se direktno obraća javnosti?

Apsolutno. Upravo u tim rialiti emisijama se to gubi. Po mom mišljenju, svaka emisija treba da ima neki edukativni karakter. Iz svake emisije koju ja radim gledam da izvučem nešto edukativno, u smislu da mladi vide šta sve može da donese kriminal. U serijalu ’’Iza rešetaka’’ svi sagovornici koji su nam dali izjave se kaju što su se bavili time, ali pokušavaju mladima da objasne kroz svoj primer kako mogu da prođu ako se bave kriminalom.

Šta bi se dogodilo kada bi se sve medijske organizacije udružile i jedan dan izveštavale samo o istini bez tabloidnih tema?

Daću jedan primer. Znam da je u jednom selu u okolini Zlatibora nestala struja i jedan moj prijatelj mi je ispričao da je u kući nastao potpuni haos, ali ne zato što je nestalo struje, već zato što nije mogao da se prati rialiti i to je bila vanredna situacija.

Koja priča emisije ’’Iza Rešetaka’’ je probudila najveću pažnju gledalaca?

Definitvno je nagledanija bila priča o mladiću koji se udružio sa bandom koja je harala Italijom i pljačkala stanove, to je bila slikovita priča o grupi Roma, jednog našeg sugrađanina Šapčanina, koji su Italiji posle serije pljački završili u strogom zatvoru. To je bila najgledanija, a najveću pažnju i komentare je izazvala priča o Oliveri – Pink Panteru, koja je bez ustezanja ispričala šta je uradila.

Nedavno je za Lajnu odgovore na pitanja dala i Olivera Ćirković koja se našla u tvojoj emisiji. Kako komentarišeš njenu priču?

Ona je veoma jaka žena i kada nešto zacrta to i ispuni. Nadam se da će ovog puta to ići u pravom smeru. Njene ideje su jedna, pa još jedna knjiga, pa možda i neki film, tako da se nadam da će napokon tu svoju energiju iskoristiti, jer je ona zaista jedna inteligentna žena, samo što se nažalost bavila pogrešnim poslom. Ona je u kameru direktno rekla da to što se bavila kriminalom nije nešto na šta treba da se ugledaju drugi jer je mnogo toga izgubila. Dobila je možda neke trenutke u životu, mnogo para, ali je izgubila sedam, osam godina sa svojim sinom jedincem, a to su godine koje se ne vraćaju.

Nakon intervjua sa Oliverom, neki ljudi su se pobunili i rekli kako se o tome javno govori samo da bi se promovisao kriminal. Da li je pametno da kriminalci i bivši kriminalci govore javno o svojim delima gostujući u emisijama?

U emisiji ’’Iza rešetaka’’ direktno je govorila kako kriminal nije dobar, tako da ima dosta ljudi koji vole samo da kritikuju. Neka pogledaju celu emisiju i onda neka čuju šta je tačno rekla. Ako se ozbiljno pogleda emisija, vidi se da je svaki kriminalac koji je pričao o kriminalu imao poruku, a poruka je – stop kriminalu, ne kriminal, kriminal se ne isplati, već samo vodi u zlo.

Da li se ubice rađaju ili nastaju?

Neko se definitivno rodi, a ima i onih koji nastaju, koje obliku društvo i okolina.

Sprovođenje koje radikalne mere u državi je neophodno?

Sproveo bih jednu veliku policijsku akciju, ali da ne budu tek tako hapšeni svi, već ljudi za koje postoje osnovane sumnje i dokazi da se bave kriminalom, a da bi ta akcija bila uspešna, potrebno je da pravosuđe pooštri svoje mere, jer policija radi svoj posao, oni zaista hvataju mnoge kriminalce, ali često se dogodi da mnogi kriminalci ostanu bez kazne. Dakle, mora se pooštriti kaznena politika i napraviti jedna veća akcija da se suzbije rat klanova koji je otišao zaista daleko.