Tamara Kučan – nebrušeni dragulj srpske književne scene

Prema nekim arheološkim podacima, ona je među poslednjim primercima svoje vrste. Otporno odoleva vremenu i predrasudama koje nam nameće savremeno društvo i kao takva, sinonim je za reči kao što su istrajnost i kvalitet. Poništava Vuka Karadžića jer – piše kao što oseća, a govori kao što piše. Duboko, zadihano i praskovito. A kakav je raspored slova u azbuci i abecedi njenog života, otkriva nam indeks intimnih saznanja, Tamare Kučan.

 

Da li ti olakšava život to što si spoznala koja je tvoja misija na ovoj planeti?

Delimično. Moj put je jasan, staza je utabana ali nimalo predvidljiva, često se dogodi da ugledam prepreku sa kojom se do sada nisam susrela.

Veruješ li u sreću ili sopstveni trud?

Verujem u sreću koja dolazi posle sopstvenog truda.

Da li su reči u stanju da menjaju svet?

Naravno. Najpre menjaju čoveka, potom čovek menja svoju percepciju prema sebi, drugima i svetu. Verujem da su reči najlepši oblik revolucije.

Da li nas svi trenuci u životu pripremaju za samo jedan veličanstveni momenat života koji će obeležiti našu sudbinu?

Ne verujem u taj jedan grandiozan, veličanstven momenat. Verujem da je svaki trenutak do tog momenta veličanstven.

Da li si vremenom naučila da opraštaš sebi greške, kako u životu, tako i u pisanju?

Iako sam umela godinama da kinjim sebe zbog grešaka, vremenom sam naučila da sa svojim greškama popričam, da ih hrabro pogledam u oči. Mislim da je najvažnije spoznati uzrok greške. Većina mojih grešaka bila je produkt neiskustva, mladosti… Naučila sam da prerastem svoje greške, samim tim oprostila sam sebi. Nisam ih zaboravila, naravno. To bi značilo da ništa nisam naučila.

Da li smo previše skloni teorijama zavere?

Jesmo, a mene slušanje teorija zavere zabavlja. Iako su teorije zavere često primer potpunog non sensa, lepo je videti težnju čoveka da razotkrije istinu, da do nje dođe, makar ta ‘’istina’’ bila samo još jedna neistina. Verujem da su mnogim ljudima, teorije zavere neka vrsta terapije, idealan beg, najpre od sebe.

Poznato je da detaljno istražuješ temu kojom se baviš pre početka pisanja romana. Koje predrasude su ti dosadašnja istraživanja razbila?

Ne mogu da navedem spisak razbijenih predrasuda jer sam vremenom naučila da temi koju obrađujem pristupam kao tabula rasa, o pojedinim temama nisam ni imala formiran stav, niti predzanje. Ono što me je istraživanje naučilo je da ne osuđujem, da ne pravim podele. Kada obrađujete različite teme, kada susrećete priče ili ljude različitih godina, profila, interesovanja, zanimanja… Hteli ili ne, sve predrasude su na samom početku razbijene.

Da li vremenom postajemo ono u šta duboko verujemo?

Tanka je granica između postajanja onoga u šta verujemo i šifre iz psihijatrijskog udžbenika. Verujem da treba mudro balansirati između realnosti i mašte.

Da li je pežorativna fraza ‘’biti pun sebe’’ isključivo loša ili može imati i opozitnu konotaciju?

Mislim da može imati i opozitnu konotaciju. Ukoliko je ,,biti pun sebe’’, rezultat zdrave samoljubavi verujem da ta fraza može imati pozitivnu konotaciju. Ukoliko je ,,pun sebe’’, mehanizam odbrane uzrokovan deficitom samoljubavi ili pak odsustvom realnosti, onda svakako govorimo o lošoj, često iritantnoj pojavi.

Da li nam je hrabrost potrebna u poslovnom svetu, ukoliko znamo ko smo, koje su naše sposobnosti i koliko suštinski vredimo?

Zbog izazova sa kojima se do sada nismo susreli i potrebe okoline da našu vrednost dovede u pitanje, verujem da nam je potrebna hrabrost.

Da li si mislila da si nešto značajno postigla kada si postala jedan od najmlađih članova Udruženja književnika Srbije ili da si načinila tek prvi korak na svom putu?

Starije i mudrije kolege su mi predložile da konkurišem za članstvo u UKS. Imala sam tada 19 godina, slepo sam slušala starije, nisam imala predstavu u šta se upuštam, bila sam dete koje je tek ostvarilo svoj san. To se pokazalo kao mudra odluka, a slušanje starijih kao pametan potez.

Koji tvoj roman je izazvao najburniju reakciju publike i zašto?

Definitivno je to roman Indigo. Verujem da je tome doprinela mračna i kontroverzna tematika sekti, o kojoj nismo kao društvo, dovoljno informisani.

Često se spominje da je današnja književna scena pretežno komercijalna. Da li to znači da su čitaoci savremene literature podjednako željni senzacije kao čitaoci prosečnih srpskih tabloida?

Ne mislim da su tabloidna senzacija i senzacija koja provejava kroz veliki broj savremenih književnih dela iste. I čitalac tabloida i čitalac savremene literature žele da se suoče sa određenim spektakulatnim saznanjem. Čitaoci tabloida su željni senzacionalističkog saznanja o tuđem životu i na taj način beže od sebe. Čitaci savremenih romana su željni pronalaženja senzacionalističkog saznanja o sebi, unutar sebe i na taj način teže susretu sa sobom.

U čemu se razlikuju pisci koji jure nagrade i pisci koji pišu isključivo pisanja radi?

Prvi pišu stomakom, drugi srcem. Prvi žive zbog aplauza, drugi zbog spostvene katarze koja prati stvaralački proces i emocija koje probude u čitaocima. Verujem da kreativno, umetničko stvaranje ne sme da bude obojeno namerom, da namera pobija sve što stvaralački proces jeste – a to je sloboda, najpre. Mladim autorima često govorim da pisanju treba da pristupe kao igri. Pokušajte naivnoj dečijoj igri da nametnete pravilo ili jasan, precizan cilj – igra prestaje da bude zanimljiva, postaje predvidljiva.

Da li je savremena literatura olako skliznula sa erotske na pornografsku deskripciju?

Jeste, ali mi to nije šokantno ili iznenađujuće. Živimo u vremenu u kome većina ljudi ne poima granicu koja razdvaja erotiku od pornografije, samim tim se i narativ određenih autora prilagodio svetu u kome živimo.

Čemu težiš tokom pisanja?

Težiti je krupna reč, to bi značilo da planski robujem nameri prilikom stvaranja. Recimo da je jedina polazna težnja, da dam sve od sebe, da napišem dobru priču. Pod dobrom pričom podrazumevam onu koja će u čitaocima proizvesti misaoni i emotivni uragan ali i doneti određenu vrstu smiraja, saznanja, najpre o njima samima potom o svetu u kome žive. Trudim se da temu koju obrađujem sagledam sa obe strane ogledala, da ne namećem jednu istinu, jednu pouku već da čitalac sam dođe do svoje istine i pouke.

Koja je najlepša destinacija koju si posetila unutar sebe? Kako si do nje dospela?

Mnogo ih je, ne bih mogla da izdvojim jednu. Najčešće su me na najlepše destinacije u sebi samoj odvele knjige koje pišem ali i ljudi koje zbog tih knjiga srećem.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *