Kao glamurozni dodir književne scene, nikada ne kapitulira pred vratima više istine, jer iskreno veruje u moć znanja. Ona je simbol emancipacije u telu markantne pojave koja (ne)suptilno ubada ljude tamo gde ih najviše boli. Laboratorijski se posvećuje proučavanju sveta i njegovih isparenja, a osvešćenošću pretvara sve njegove toksine u čudesne hemijske reakcije. Kultna i opskurna, izvajana prstima života – Isidora Bjelica.

 

Kako bi okarakterisala spoj današnje medijske i kulturološke klime? Kao tabloidnu kulturu ili kao kulturu tabloidizacije? Koja je razlika u značenju?

Da vam kažem, kakva nam je pseudo-elitna kultura, takvi su nam i mediji. Smešni su ovi progoni i pozivi na progone treša, da nam kultura većinski nije treš za pranje para, nameštanje konkursa po prijateljsko klanovskoj vezi, da nam neki od najuvaženijih kulturnih idola nisu osobe koje su radile najprljavije stvari još za vreme komunističkog režima, ne bismo imali ni ovu eksploziju medijskog treša. Ukratko – uvek ću više poštovati starletu koja zarađuje svoj hleb kroz rialiti i felacio, nego akademika koji je za Udbu snimao svoju ljubavnicu i krao kapute. Hoću da kažem ono što je još davno rekao Velmar Janković, problem je u pseudo-eliti, u folerima i prevarantima koji glume da su iznad drugih ljudi.

Što se tiče tabloida, sve je krenulo od guslara. Kako se obavila na primer difamacija Vuka Brankovića i Jerine nego preko kontrolisanih laži guslara? Zatim, setite se šta je naš uvaženi pesnik pisao u Čiku. Dakle, stvari su kompleksnije nego što izgledaju. Tabloidi su pre svega proizvod ljudskog voajerizma i egzibicionizma i nasušnih potreba centara moći.

Da li smo kulturu pomešali sa zabavom i takvom postavkom stvari stvorili šizofrenu društvenu atmosferu?

Znate, ja sam dete Endi Vorhola, obožavam kemp i teoriju termita Meni Farbera, gnušam se ispraznosti i samodovoljnosti malograđanske kulture. Još sredinom dvadesetog veka imate američku b produkciju koja je pokazala da kroz na izgled prostu zabavu, možete da subverzivno ispričate najzanimljivije artističke, pa i filozofske stvari. Naspram toga je takozvana kultura belih slonova, koja je najčešće toliko anemična da ne dopire do ljudi. Nisam ja kriva što ovde zagovornici “pravih vrednosti” nisu čitali Farbera, što se bave socijalnim opozicijama koje su prevaziđene još u prošlom veku. Šizofren je svaki jednostran izolacionistički model razmišljanja. Ne može se posle Žaka Vašea, dadaista i nadrealista uopšte stvar tako postavljati. Pa Bogu hvala, ovo nije vreme rigidnog i emotivno impotentnog Skerlića koga, baj d vej, ovaj smešni ministar kulture glumi. Ovde je obrazovanje takvo da neki ljudi misle da je narodna nošnja sakralni artefakt koji može trans osoba da oskrnavi. O čemu mi dalje razgovaramo…

Medijski senzacionalizam je ono što zaslepljuje masu. Da li to utiče pozitivno ili negativno na empatiju među ljudima?

To je dogmatsko pitanje. Mediji su vam kao droga i alkohol. Ako si kreten, tvoj kretenizam će se uvećati konzumacijom imbecilnih medijskih sadržaja. Ako si osoba visoke svesti, obrazovanja i senzibiliteta, takve sadržaje prosto ne konzumiraš jer su ti dosadni. Uzeo si uzorak i ćao. Gledaš i slušaš Ekharta Tolea i Anitu Moorjani i slušaš ‘’Seks pistolse’’ i Mariju Kalas. Hoću da kažem, sociološke zabrinutosti su dušebrižnička rabota. Ako neko hoće da se drogira, opija ili gleda maloumne sadržaje – to je njegov izbor. Možda mu, uostalom, to više prija nego da sluša samozadovoljna trabunjanja prepotentnih umetnika koje ne čitaju ni njihove tetke. Ja sam uvek na strani tabua. Možda baš neko uveća svoj empatijski potencijal kroz identifikaciju sa nekom zvezdom, a neko drugi čitajući Selina. Dakle, ne postoji jedan put. Svi putevi mogu biti put i stranputica.

Ako mržnja nastaje iz straha, a strah iz neznanja, onda smo narod koji mnogo strahuje, a malo razume. Čini se da nam je to neka vrsta programirane genetike koja stimuliše mržnju. Šta je neophodno promeniti u državi kako bi se ublažila mržnja?

Da, to je tačno. Država to ne može da promeni sem kroz cenzuru. To može da se promeni jedino revolucijom, a to je – podizanjem svesti, ali to svako mora da uradi sam za sebe. Balkan je prepun jako destruktivih programa, mržnja proizilazi iz ubeđenja da je samo naš stav ispravan, iz zavisti, iz ljubomore, iz nezadovoljstva, dakle, iz jako niskih vibracija. Ovde bi pomoglo jedino sistemsko uvođenje inicijacija ljubavi u školu, jer iskreno neznanje i nerazumevanje sospstvene kognitivne i emotivne limitiranosti dovodi do eskalacije mržnje.

Ko su (moralni) patuljci savremenog doba?

Znate, pitanje morala je zapravo neodvojivo od ljubavi. U svakom drugom slučaju on postaje novo sredstvo represije. Uostalom, kroz civilizaciju se menjalo šta je moralno a šta ne, zato moral odvojen od empatije dovodi do često još veće amoralnosti i progona. Dato nam je da živimo u ovom miksu ljudi različitih stepena svesti i probuđenosti duše i to je tako… Navodno, baš to nam pomaže da napredujemo. Uvek tražim opravdanje za drugog čoveka jer svako radi najbolje što može, izuzev psihopata kojih nije zanemarljiv broj.

Da si prinuđena u nekom virtuelnom svetu (svetu igrica) da izvršiš asimilaciju Srba sa nekim narodom, koji bi to narod bio i zašto?

Kubanci su super, oni imaju tako dobar vajb… Kul su i samo plešu, ne mrze i ne kukaju. Mislim da nam to sve nedostaje.

Srpska masonerija u okviru Velike lože, broji oko 1.300 članova. Imaju li masoni ikakvog uticaja, kako u Srbiji, tako i na Srbiju?

Ispričaću vam anegdotu, pa nek se ljuti i prepozna ko hoće. Jedna moja poznanica, moćna biznismenka, dobije poziv da uđe u ložu. Kad je videla sve one raznorazne tipove od kojih beži u javnom životu, pobegla je glavom bez obzira. Meni su te teorije zavere smešne. Koga pali da je u tajnim društvima, da zavrće nogavice i igra se konspirologije, neka to radi, ali ja zaista ne verujem da je Zemlja ravna ploča, da Ameri nisu sleteli na Mesec i da masoni vladaju svetom. Sasvim sigurno se podržavaju međusobno i sređuju sebi neke beneficije, ali ja sam individualista, ne volim ta interesna udruživanja.

Šta možemo da zaključimo na osnovu srpskih poslovica o našem narodu?

Ima raznih žanrova poslovica, neke su zaista iluminativne i prigodne, neke su budalaste i patrijarhalne.

Psovke su deo jezika. Knjiga „Crveni ban“ to svakako potvrđuje. Jesmo li ipak preterali sa njihovom upotrebom na javnoj sceni i u privatnom životu?

I tu nema generalizacije. Kad neobrazovan čovek psuje, a da nije to ni primetio, to je prostakluk. Kada Vedrana Rudan otera nekog u materinu, to je umetnost. Dakle, da biste psovali to morate da radite iz pune svesti i sa ciljem šoka koji bi možda mogao da probudi malograđanina iz večnog sna lažne pristojnosti. Nisu sve psovke iste. Kao što nije isto kad je gola neka starleta i kad je gola Marina Abramović. Generalizacije su opasne.

Pisanje je stilizovanje stvarnosti. U kojoj meri ti stilizuješ stvarnost kada pišeš romane? Da li je tvoj pristup životnim realijama subjektivan ili objektivan?

Ja se držim onog citata Oskara Vajlda da je moj život moje umetničko delo, te kao što je poznato, ja artificijelizujem sve što mi je dopalo u nazovi realnosti. Od najobičnijih stvari do romana. Ne postoji objektivan pristup jer svi mi samo imamo svoj solipsistički pogled, samo su neki ljudi toliko neobrazovani i ludi da veruju da je njihov pogled objektivan. Mi drugi pogled od ovog našeg subjektivnog pogleda u matriks nemamo. Ja se zato trudim da je što artificijelniji.

Tehnički i naučno napredujemo, ali duša ostaje ista kao i pre nove ere. Kako je to moguće?

Ne mislim tako, mislim da dolazi do globalnog uvećanja stepena svesti. Neki atavizmi su ostali, ali ono što vi prepoznajete kao isto, jesu atributi ljubavi. Oni su prirodno isti, ali ma kako nama izgleda da se ništa ne menja, pogledajte koliko je u svakoj lozi bilo promena. Koliko smo mi drugačiji od naših roditelja, koliko su nam neke tajne duše dostupnije. Vi danas iz svoje fotelje možete da slušate najumnije ljude današnjice. Mislim da se ljudska svest priprema za veliki kvantni skok, to uostalom ne mislim samo ja nego mnogi učitelji i prosvetitelji današnjice. To je spor proces, ali kažu da je dovoljno da se osvesti sedam posto civilizacije da bi se taj skok desio. Pogledajte koliko danas ljudi rade na svoj duhovnosti. Neki toponimi su teži, ali stvari su se zaista promenile, dostupne su nam inicijacije koje su pre bile samo za povlašćene adepte. Upravo se tim bavim u svojoj novoj knjizi ‘’Škola za anđele’’. Edison je radio na tome da se duša sastoji od duhovnih čestica, dakle duhovna evolucija i služi tome da se sve čestice osveste do pune ljubavi. Tome ova 3d simulacija koju zovemo „realnost“ i služi. Svako dobija vežbe koje su mu potrebne.

Šta je potrebno da se učini kako bi parola „misli globalno, deluj lokalno“, zaživela?

Ali zalud je raditi išta spolja kad to nema ko da primi. To je opet pitanje svesti! Prvo, i ta parola je budalaština, više vic. Čovek misli i globalno i lokalno, a treba i da deluje i lokalno i globalno. Uvek je antinomija rešenje. Zato je taoizam najsuperiornija filozofija.

Jesi li sinonim za samu sebe?

Nisam, ja sam svoj akronim.

Da li bukvalistima treba suditi za narušavanje poetskog u poeziji?

Protiv sam suđenja bilo kome, sopstvena glupost je već dovoljna presuda.

Zašto se ljudi služe sarkazmom?

Sarkazam, cinizam, sve su to sofisticirani načini demonstracije vlastite zlobe ili bar potreba za iskazivanjem svoje superiornosti. Svaka duša prođe tu fazu, ali bezveze je ostati na tom nivou.

Koji je najbolji izum posle točka?

Složiću se sa Bodlerom – vino.

Ko je sponzor emisije „Kako preživeti balkanski safari“?

Kao i uvek, svi mi.

Kako bi glasila dugoročna horoskopska prognoza koju bi dala Srbiji na osnovu trenutnih položaja „zvezda“?

U teta hilingu sam naučila da ono što ti je zacrtano u horoskopu može da se promeni, tako da Srbiji treba teta hiling, a ne natalna karta.