Prepoznatljiv po svojoj nesputanosti, neprestano verbalizuje ono što ostaje neizgovoreno i sa namerom nedorečeno. Poput GPS navigacije otkriva nove puteve kojim treba ići, a svi oni vode ka kolektivnom prosperitetu i dobrobiti. Kosmopolita u moralnom smislu, čovek posebnog umetničkog naduhnuća, već godinama svojoj publici priređuje manifest fenomenologije srpskog glumišta. Čigra koja se uvek vrti oko svoje ose, neprestano sudarajući se sa čigrama koje vrti neko drugi, glumac i direktor fondacije “Podrži život“, Sergej Trifunović.

 

Kao autorka Javne Lajne, zamolila bih da pre nego što pročitate intervju pošaljete poruku na 5757 🙂

 

Nosiš li se mišlju da živimo u eri u kojoj se promovišu nadobudnost i površnost?

Onog momenta kad pristanem na to, to postaje stvarnost.

Kako se izgrađuje individualnost?

Prvo ne slušaš nikoga i onda udaraš glavom u zid, probaš svako govno iako znaš unapred da je govno. Onda postaješ selektivan, onda odbijaš da praviš kompromise, pa naučiš razliku između dogovora i kompromisa, a da bi to uspeo da razaznaš, moraš da pristaneš da svako ima svoju ličnost i da ljudi nisu isti. Onda ne prećutkuješ nepravde i gluposti pogotovo ako prave štetu okolini, onda kad odeš predaleko i ostaneš sam i prazan, shvatiš da si sebi najbitniji i da moraš da se voliš, ako to ne znaš onda naučiš da se zavoliš. A onda je potrebno dosta sreće da te ne ubiju pogrešni izbori i ako to sve preživiš odeš na kafu sa sobom, lepo se ispričate i dođeš do zaključka da si neka validna individua. E, onda tek počinje sranje.

Da li te proces starenja i sazrevanja sve više približava radosnom detetu ili ozbiljnosti i gorčini?

Radosno dijete. Uvek bio, uvek ostao.

Koliko se mržnje krije u našim ljubavima?

Ha, ha. To onda nisu ljubavi. Mada, razumem trik pitanje.

Da li te je posebno oplemenilo iskustvo sa  humanitarnim akcijama za koje si se zalagao?

Bože, pa naravno. Niko od nas ne postoji sam po sebi, samo u odnosu prema drugome i sa drugim. A empatija je osnovni postulat tog odnosa.  Kako stoji kod Hemingveja u prologu Za kim zvona zvone: “Nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina…zato ne pitaj za kim zvona zvone, ona zvone za tobom.“

Da li nam više nedostaju snovi ili racionalnost?

“Živi u mašti, misli u stvarnosti“, Ludwig van Beethoven. I jedno i drugo, a ponajviše obrazovanja.

U predstavi “Voz“ glumite Vojislav Brajović i ti. Vaš dijalog prati neprestana borba između svetlosti i tame, između smisla i besmisla. Diskusija koja se svodi na pitanje da li je život vredan življenja. Da li te je to privatno zbunilo u egzistencijalnom smislu ili ti je pružilo konkretan odgovor?

Prvo me je uvalilo u ozbiljnu depresiju od dva meseca, a onda…sve što te ne ubije, ojača te.

Da li veću moć ima pitanje od odgovora?

Najveću moć ipak ima tišina.

Koja je najpotresnija filmska scena u kojoj si glumio?

U Stršljenu kad izađem sa dignutim rukama pred muriju. Sama po sebi, scena nije potresna u filmu. Ali okolo gore vatre, helikopter iz koga se snima diže prašinu i vatru, oko mene se stvara kovitlac u kome gorim 20 minuta. To je jedan od par momenata u životu koji sam mislio da neću preživeti. Za mene je to bilo prilično potresno.

Da li se jednako pronalaziš u muzici kao i u glumi?

U muzici više.

Šta je u stanju da ti izazove nagli priliv hormona sreće?

Pogled. Hrana. Muzika. Priroda. Poljubac. Sex. Humor. Bicikl. Snowboard.

Emitovanje sporta na televiziji budi u ljudima nacionalni ponos, ali i ostavlja prostor za provokacije i sve veće razdore. Koliko je danas pravih sportista i iskrenih navijača?

Satrap. Zato što se to ne može razdvojiti. Polazim od sebe.

Ko je režirao crtani film u kojem je čvorno mesto zbivanja mala zemlja seljaka na Balkanu?

Protagonisti. Mi. Teletabisi. Uz svesrdnu pomoć holivudskih majstora, ali ne bi uspeli bez naše gluposti.

Šta možemo da zaključimo na osnovu srpskih poslovica o našem narodu?

Da tu ima i pameti i mudrosti.

Ko bi bio junak savremenog doba?

Snouden. Asana. Svi whistleblowers. Treba imati ozbiljna muda za to.

U čijim rukama se nalazi ključ koji otvara riznicu mudrosti?

U rukama onog koji ume da ćuti.

Kako izgraditi mostove među ljudima?

Prva zapovest: “Ljubi bližnjega svoga, kao sebe samoga.“ Tu se krije ključ. Ali prvo moraš znati voleti sebe, jer je to jedini preduslov da voliš ikoga.

Kada bi se anketirali slučajni prolaznici na ulici, koje pitanje bi želeo da im postaviš?

Kako ste?

Kada bi režirao film, koja bi bila tema i zašto?

Upravo pišem scenario. Ne smem da otkrivam. Biće hit. 😉

Da imaš izbor da ošamariš ili zagrliš Srbiju, figurativno, šta bi učinio?

I jedno i drugo. Prvo jedno, pa drugo.