Neobuzdana beogradska manifestacija divlja svojim rimama u glavama ultimativnih fanova. Novinari i tumači ne umeju da je definišu, ali ona jasno definiše njih uz pomoć rečeničnih algoritama. Ruka kojom drži mikrofon jeste produžena ruka okoline koja progovara iz nje, a vreli jezik kojim se služi ne servira se svima. Cenjena kao umetnička forma i kao popularna literatura, sprska manga koja seče jezikom kao japanskim mačem – Ivana Rašić poznatija kao Sajsi.

 

U kojoj meri je Srbija deo sveta? Koliko želimo da nas svet prihvati, a na kakvu reakciju uporno nailazimo?

Ovo je pitanje na koje nemam odgovor, zato što ne postoji generalni stav Srbije i generalno ne postoji stav ove države koji mogu da izdvojim, a koji je saglasan u vezi sa tim. Imamo više parcijalnih ekipica, nekih vodećih, koje imaju različit doživljaj sveta i različito stremljenje ka svetu, tako da ne postoji neki jasan cilj. Prvo ne postoji jasan pravac nas kao društva da pomognemo ljudima koji žive ovde, da društvo pomogne sebi, a to je prvi korak koji nije ispunjen i samim tim ne može da postoji svest gde smo mi u odnosu na svet i kako nas svet doživljava. Poznati  smo po tome da nismo znali da radimo dobar PR sebi i nismo još uvek vični u tome zato što je naš istorijski put bio specifičan i zato što smo imali jednu mladu demokratiju koja je počela pre petnaest godina i mi još uvek vežbamo da budemo otvoreno društvo koje je demokratično u tom smislu. Pritom, mislim na slobodu govora, medije i na lične slobode. Mi se igramo države i igramo se civilnog društva. Mislim i na jednu i na drugu sferu. U civilnom društvu države ne smeju da budu u sukobu, trebalo bi da pomažu jedna drugoj, da budu kao neki korektivni faktori, a to se ne dešava zato što je postavljeno tako da smo mi protiv njih i oni protiv nas, kao da se dešava neki mali rat. Tako da na to pitanje ne mogu da dam svoj lični odgovor, jer ne vidim da postoji bilo kakav plan ili strategija.

Da li bi ikada snimila pesmu koja u sebi sadrži guslarske elemente ili neke arhaične reči i time brendirala srpsku usmenu književnost? Da li hip-hop može da se spoji sa guslarskim elementima?

Može. To je vrlo blisko. Rep muzika je vrlo slobodna po tom pitanju i ona može da se igra i sa našim arhaičnim zvukom i sa zvukom iz srednjeg veka, pa i sa duhovnom, indijskom i islamskom muzikom. To je forma koja trpi  dosta toga. Ona je kao neki prazan papir na koji učitavaš šta god hoćeš, jer imaš najrazličitije načine na koje možeš svoj rep da prezentuješ. Znači flow može da bude od zapevavanja, striktnog repa, do pola-pola, i to može da se  brendira samo treba da se uradi vešto. Ja ne stižem da uradim sve što hoću, jer, lako je meni da imam neku ideju, ali da se to sprovede jeste jako dug proces. Tako da uzeti neke gusle i stemplovati, iseckati, moglo bi dobro da zvuči, ali mi to još nije došlo na red. Još uvek radim neke druge stvari.

Ljudi koji posećuju Exit smatraju sebe individualcima, ali kada su okupljeni oni se ponašaju kao svaka druga masa. Da li se ta masa na Exitu razlikuje od neke publike na drugim festivalima, recimo na Guči?

Masa kada je okupljena na jednom mestu ima svoja pravila ponašanja i ona je svuda ista. Svaki festival koji okuplja veliki broj ljudi ima procenat ovih i procenat onih i to je tako neminovno i ne možeš uopšte dati bilo kakav sud o publici koja je u Guči ili na Exitu, jer u Guči recimo ima dosta stranaca, a ima i naših, kao i na Exitu. To je najrazličitiji staleški i starosni sloj ljudi i to je nešto što ne možeš oceniti i proceniti.  Znam da se digla neviđena frka što sam bila u Guči i jedino što sam mogla da kažem jeste da je moje mesto da nastupam i na Exitu i u Guči. To je još jedna bina koju sam morala da osvojim i ne vidim šta je problem. Nastupala bih na bilo kom festivalu bilo kog karaktera. Bina je bina. Ti si tu došao da prezentuješ svoju muziku i moraš da iskoristiš jedan užasno težak posao gde si limitiran. Zbog toga što radim ovakvu muziku ja sam limitirana da nemam ni dovoljno medijskog prostora, mada ja ga još i imam, jer sam u odnosu na druge nekako zanimljiva, pa se i provučem kroz medije zbog subverzivnog stava koji provejava i zbog toga što toliko bustujem estetiku.

Ko je današnji Don Kihot?

Svi ljudi koji su na minimalcu. Jako je teško sa ovom sadašnjom platom koja je mala. Teško je ljudima kojima je oduzet deo penzije, a koji nije smeo da bude oduzet, ljudima koji jedva sastavljaju kraj sa krajem i ne znaju da li će da kupe lekove ili hleb. Imamo to neko  životno surovo preživljavanje i onda imamo duhovno preživljavanje gde ti nisi siguran da li ćeš da napraviš kompromis koji je vredan toga ili ćeš propasti umetnički, pošto su umetnici takođe skrajnuti jer se u kulturu ne ulaže. Tako da, celokupno većinsko  stanovništvo. Majke, porodilje, radnici koji ne primaju platu…

Da  li ti reči koriste kao poruke koje lansiraš u etar i veruješ li u njihovu energetsku sposobnost pošto je  dokazano da je misao pre svega elektricitet?

Ja sam tek nedavno ukapirala da je to u stvari sve energija, jer sada imaš ceo taj talas, trend mišljenja u vezi sa energijom, prizivanjem, pozitivnim mišljenjem. Kada sam počinjala da radim, toga nije bilo. Vrlo je primamljivo mišljenje da je bilo čiji umetnički rad energija koju  šalješ, jer onda dobiješ status sveštenice ili  medijuma i ti kao neki objekat i primaš i šalješ energiju u vidu reči kao i pohvale koje dobijaš posle. I to je  energija koja je usmerena ka tebi, tako da je to onda neprestano davanje i uzimanje. Tu onda ima dosta mesta za manipulaciju sa moje strane ako ovladam tom veštinom ili ako svesno koristim za pridobijanje određenog cilja. Uvek je taj cilj da se umnožava broj ljudi koji to voli. Do sada nisam tako radila. Uvek sam radila tako da tekst zadovolji mene, ali kada sedneš možeš tačno da izmanipulišeš šta će većinskom uhu da prija.

Postoji težnja kreiranja lažnih identiteta koja je sve izraženija u društvu, odnosno na društvenim mrežama, jer svako želi da bude neko drugi. Kako bi problematizovala ovu temu i koje rešenje bi ponudila?

To je mnogo lako da se uradi i to je jako primamljivo ljudima. U psihi ljudi je da ako mogu da naprave prečicu – ima da je naprave. Moj nalog je takođe kreiran kao lažni nalog jer na Instagram postavljam samo slike na kojima sam apsolutno sređena i gde sam na bini. Nikada ne postavljam privatne slike. To je u neku ruku kreiranje moje lažne slike gde sam se ja kao takva probudila, pa izgleda kao da svaki dan nastupam jer sam svaki dan diva i fenomenalna. To je nešto što moj posao zahteva od mene, ali u vezi sa tvojim pitanjem, ljudi imaju potrebu da putem svojih profila budu odobreni od strane drugih ljudi i da budu prihvaćeni. To je u ljudskoj potrebi jer je čovek društveno biće i on voli da bude deo društva. Ako je tebi dat alat kojim možeš da kreiraš lažnu sliku o sebi i da koristiš razne filtere gde ćeš da podigneš svoje samopouzdanje, ti se navučeš na to jer ti onda mozak luči  dodatni serotonin. Znali smo da će to da se desi. Problematika nastaje kada to pređe u patologiju. Ljudi nemaju meru. Oni su bića koja ne umeju da se kontrolišu i to se vidi po načinu na koji konzumiraju drogu. Ne znaju da se drogiraju i piju, ne znaju da budu umereni u porocima i odu na neku stranu gde se vrte u krug i na kraju nisu srećni. Ali to nije problem današnjih klinaca na društvenim mrežama koji vode takav život i kreiraju lažne profile. Čovek koji danas ima sto godina, pre osamdeset godina bi sigurno radio tako nešto da je imao mogućnosti. Ljudi su takvi. Šta god da im daš – pokvariće, ako im daš internet – zloupotrebiće.

Identitet podrazumeva neke obaveze, ali i neka prava. Kakve obaveze, a kakva prava si stekla tokom građenja sopstvenog identiteta?

Jedina obaveza koja postoji jeste prema fanovima. Tu postoji prećutni dogovor izmeđi njih i mene. Moja obaveza je da ne smem da ih izneverim, jer ako meni stigne poruka: “Tvoje pesme su mi pomogle da prestanem da se sečem i da prebrodim jako turbulentan period života“, onda osećam obavezu da ne izneverim. Ali ovo sve drugo…  Ja sam u poziciji da radim šta hoću. Mogu da izbacim lošu pesmu, a da to nema uticaja na moju karijeru kao što bi imalo uticaja na karijeru neke pop pevačice koja je na mnogo višoj lestvici. Prava nisam dobila, izborila sam se za njih. I svako ko je počinjao 2002-ge morao je da se izbori žestoko za pravo da bude na sceni. Zaboravljamo da je postojao drugačiji svet. Nisi mogao da napreduješ u repu ako nisi kidao na bini. Tada jeste postojao internet, ali nije bio toliko dominantan. Ja sam se izborila za pravo da repujem i to nije bilo nimalo lako. Bilo je krvnički. Niko od ovih klinaca sada nije spreman da tu presiju prihvati.

Kako bi slika javne (književne, medijske, muzičke) scene izgledala u necenzurisanoj verziji? Kakva bi nam realnost bila da cenzura hipotetički ne postoji?

Književna scena je najviše povlašćena. Odnosno, književna scena je mnogo iznad bilo koje scene. Pazi, ja nisam deo nje, ali na to gledam utopijski, kao na više božanstvo kome treba stremiti, a kapiram da kao i svaka scena koja je sačinjena od ljudi koji se bave tim pozivom podjednako egoistična, surova kao i bilo koja scena.  Želim da verujem da je to jedna plemenita scena gde su ljudi koji se bave pisanom rečju polubožanstva. Gledam ih sa divljenjem. Da sam književnica, bila bih najponosnija. To mi je fenomenalan poziv. Meni je sa ove druge strane i zanimljivo da budem deo estrade i deo andergraunda i da se pućim kako sam i tamo i vamo, a u stvari, nisam nigde. Što bi Luna Lu rekla:  “Ja sam neidentifikovani leteći objekat koji leti sam za sebe i ne zna ni zašto leti sam, nego tako leti zato što mora, jer drugačije ne zna“. Ali to da nema cenzure, to se dešava. Taj filter koji je bio ranije više ne postoji, ali borili smo se za to da postoji apsolutna demokratizacija. Onda imaš vlogove gde jako mladi ljudi formiraju mišljenje drugim ljudima bez neke provere i to je ta sloboda. Cenzura postoji, ali cenzura za zabavu ne postoji. To je kao kada bi neka bjuti blogerka bez provere za neki proizvod garantovala da je dobar i pustila ga u promet na svoju odgovornost, a ona tehnički nije laborant u laboratoriji. pa nije uzela i proverila. To govorim hipotetički. Mnogi komentari na internetu umeju da budu nekompetentni, zato što kompetentni ljudi nemaju niti vremena, niti snage to da rade. Svi čine javno mnjenje, ali to je i  bila zvezda vodilja, da svi imaju pravo na mišljenje.

Da je Srbija u stanju da progura ogromnu kosmičku sondu, kakav bi bio nalaz?

Mislim da se nalaz ne bi razlikovao od neke druge zemlje. Našli bi trulež, siromaštvo, našli bi nemoć, u velikom delu neke poraze, ali sve su to promenljive stvari, nadam se.

Da li imaš neke sledbenike među penzionerskim staležom? Kakvi su komentari penzionera na tvoju muziku?

Simpatična sam maminim koleginicama koje su starije od nje i one nemaju energiju da ulaze nešto dublje u to. Simpatična sam im kada se pojavim u nekoj emisiji i onda sam im kao kul. Neka žena je srela mog dedu i rekla mu: “Videla sam ti unuku kako se skida na YouTube-u“, i onda je došao kući i počeo da pije bensedine. To je njihovo nerazumevanje.

Da li elitu danas određuje isključivo ekonomski faktor i šta se dogodilo sa intelektualnim, s obzirom na to da je elita nekada bila intelektualna?

Bila je intelektualna jer je bilo drugačije vreme. U doba socijalizma i komunizma je bilo drugačije i više ljudi je bilo na mestima na kojim je trebalo da budu, ali uvek je bio presudan ekonomski faktor protiv kojeg nemam ništa protiv, ali imam protiv toga da ljudi rade posao koji je vrlo važan, a da nemaju nikakve kompetencije. Ne znam zašto je to toliki problem, jer mi imamo dosta stručnjaka i pravih ljudi, ne vidim zašto oni ne bi bili na mestima gde treba da budu. Nikada kvalitet neće biti dovoljno vrednovan, ali hajde da se dogovorimo da treba da postoji jedan viši cilj i briga za društvo. Radite vi svoje malverzacije, ali gledajte da to ne bude toliko destruktivno. Znam da takvi ne mogu da odole svojim porivima, jer to su grozni ljudi, ali hajde da postoji neka vizija društva i da prestanete da sklanjate ljude koji su dobri. Ovo moje zvuči toliko naivno, ali da sam na poziciji moći, da me sad neko postavi, nadam se da mi se mozak ne bi lobotomizovao. Neverovatno je koliko ne kapiraju da može da se radi i jedno i drugo. Znaš kao, znamo da morate radite te stvari, ali hajde da radite i ono zbog čega ste tu.

Mnoge estradne ličnosti duboko zadiru u kulturološku sferu. Da li je problem što se estrada meša u kulturu i time postaje kultura, pa tako dolazi do zamene teza?

To ti je sada pitanje ko će kako da se izbori za svoje parče hleba i to je kapitalistički fazon. Sva kultura je stavljena na tržište i ona će da opstane u zavisnosti od ponude i potražnje. Ako za kulturu ne postoji potražnja, ona će se ugasiti, a to je strašno i jezivo.

Misliš li da je problem što se ljudi iz sveta kulture povlače pred navalom treša? Kakva pravila važe na sceni?

Ne znam da li se oni povlače pred navalom treša. Ja nikada nisam bila deo ni jednog ni drugog sveta toliko. Opet sam ja taj lutajući objekat koji ne može baš iznutra da vidi stvarno stanje stvari, jer ih vidim spolja. Ne znam kako današnji mladi pisci preživljavaju, kao i slikari… Žive od mamine penzije i to je sve. To je i pitanje kulturne politike. Država stvarno treba da čuva ljude koji za nju prozvode kulturne sadržaje i prave kulturnu scenu. Potrebni su autoriteti, koliko god sam ja buntovna i protiv toga. Potrebne su kvalitetne knjige, kvalitetne političke emisije koje su neorkestrirane. A estrada ima svoja pravila ponašanja i to je jedan mikrosvet i unutar tih odnosa postoje neke jako progresivne ideje, a sa druge strane i ne.  Mislim da je svejedno u kojoj si sferi, jer principi koji vladaju su isti. Pokori nam se i budi deo ekipe, a ako to nećeš, bori se sam za sebe, ko te jebe. To je rizik koji preuzimaš ako hoćeš da nigde ne pripadaš.  Mnogo više lepih stvari doživljavam na estradi nego u andergraundu i to je jako zanimljivo. Doživela sam da meni Grand kaže: “Izvedi na našoj sceni koju god želiš pesmu, mi hoćemo to da podržimo“. Dobila sam snimak plejbeka sa fenomenalnim svetlima koji su mi poklonili. To nije stvar koja se uopšte poklanja ljudima koji nisu u Grandu.

Na šahovskoj tabli naše realnosti ko su konji, ko  su lovci i pešaci, a ko su kraljica i kralj?

Ja sam kraljica i kralj u isto vreme, sve drugo me ne zanima.

Zašto ste tvoja publika i ti značajni u stvaranju društvene atmosfere?

Moja muzika je, mogu slobodno da kažem, specifična i ona doprinosi da scena bude bolja. I svako ko je  našao svoj izraz koji je specifičan, doprinosi da scena bude bolja. Meni je bilo bitno kad sam bila mala da postoji i rep i Grand i punk i rock i sve, tako da svi specifični izrazi samo daju slobodu da klinci mogu da se ohrabre da oni tako nešto pokrenu. Na moje pisanje su više uticali neki demo punk bendovi koji nikada nisu imali regularna izdanja, ali sam došla u posed njihovih demo snimaka. Došla sam čak u posed njihove probe i to je bilo drugačije od svega onoga što sam čula i to mi je dalo znak da ovo radim.

Da li je Sajsi kontinuitet ili splet stalnih obrta?

Volela bih da mislim da sam kontinuitet, ali se bojim da i nisam držala uzde sudbine svoje muzičke karijere u svojim rukama. Meni su se neke stvari samo dešavale same od sebe. Ja sam kontinuitet u smislu onoga šta radim, a to je pisanje pesama, ali vezano za osmišljavanje svoje karijere, meni su se dešavale neke super stvari bez toga da ja stremim ka njima. Ali, ako te svi na početku nipodaštavaju kao autorku onda će tebi da se desi da dobiješ proboj u mejnstrimu, a da prstom ne mrdneš. Onda će da se desi da mene Dragan Vurdelja uzme pod svoje i to je to. Pričajte za mene da nisam dobra riba, ali ja sam napisala bolji tekst od vas, to je prkos koji proizlazi iz toga. Jeste kontinuitet u izrazu, ali je sve drugo splet jako čudnih okolnosti i neka vrsta poetske pravde koja se meni sad dešava u odnosu na period koji mi je bio jako težak na početku.

Jesi li oduvek verovala u sopstveni kvalitet?

Verovala sam jer mi je to bio način da preživim. Meni je kreativa došla u trenutku kada mi je bilo jako loše u životu i izvukla me na svetlost i mnogo dugujem tome jer mi je život postao bogatiji. Upoznala sam toliko ljudi koji su mi pomogli i dobila iskustvo kakvo nikada ne bih dobila da sam živela nekim prosečnim životom studentkinje FPN-a koja se udala.

Da imaš pečat na prstenu kojim pečatiraš srednjovekovna pisma, kakav bi bio otisak tog pristena?

Bio bi definitivno logo cucle Sajsi MC.