Viralno širi smehovnu zarazu opasnu po (ne)inteligenciju građana i satiričnim žaokama ubada i najsitnije opnokrilce. Područje i klima mu naročito pogoduju, a masovno ogorčenje pretače u propolis kojim leči sva naša duševna oboljenja. Doktor srpskog Springfilda, član Svetog Trojstva emisije “PLJiŽ“, nezaboravni humorista – Mićko Ljubičić.

 

Kada bi svi “veliki Srbi“ stali na vagu, koliko bi iznosila težina njihovih nacionalnih uverenja?

Oko 3 kile i 200 grama. Deluje kao da je malo, ali nije, jer danas ima dosta tog “light” nacionalizma, koji osvežava, a ne goji.

Tokom tvojih imitacija publika se oseća kao da posmatra mađioničara. Sve radiš do perfekcije i izvodiš sa lakoćom. Koliko pripreme je potrebno za jedan ozbiljniji komičarski poduhvat?

Uh, to traži duži odgovor, a pošto je komedija u pitanju – i ozbiljan. Imitacija je, u svom osnovnom obliku, stvar kombinacije sluha i sposobnosti podražavanja glasa, ali i mimike i pokreta, ili svega toga odjednom. To može biti vrlo atraktivna kratka tačka, bez posebne sadržine. Ono što je nadogradnja toj vrsti podržavanja je karakterna imitacija, koja uspeva znatno duže da zadrži pažnju, jer podrazumeva da se malo detaljnije istraži psihološki profil konkretne ličnosti. Mene je od početka zanimala ta druga vrsta imitacije, s kojom sam mogao da igram čitave predstave a da to ne bude dosadno, za razliku od one površnije, glasovne, koja se potroši posle nekoliko rečenica. A imitacija je samo delić “ozbiljnog komičarskog poduhvata”, jer postoje odlični komičari koje ili ne zanima imitacija, ili nemaju dara za nju. Ako se malo pažljivije pogleda “Pozovi M… ili će on tebe” na YouTube-u, vidi se da se ja tamo ne bavim imitacijom, a komično je jer ima sadržaj, poentu. Iako tamo često govorim izmenjenim glasom, to je uglavnom dijalekt, jer se tako približavam sagovorniku, kako bismo lakše komunicirali. Jer, ti razgovori bi se brzo prekidali da se ne ostvari dovoljno dobar kontakt, ili da bar povremeno ne ostavim utisak ozbiljnog kupca ili prodavca. I što je taj razgovor ozbiljnije shvaćen od strane mog sagovornika, to bude smešnije. Na kraju krajeva – komedija je izuzetno ozbiljan posao, naročito ovde i danas, jer uopšte nije lako zasmejavati ljude, a ne biti neodmeren ili banalan.

Imitacija Aleksandra Vučića deluje zahtevno. Koliko (kilo)grama izgubiš nakon oponašanja njegove pojave?

Očigledno nedovoljno, jer me i dalje ima više nego što me nema. Ali ako se složimo da duša ima težinu i da je ona negde oko 21 gram, onda postoji ta opasnost da svaki put kad oponašam nekog toliko drugačijeg od sebe, budem privremeno lakši za taj 21 gram. To se zove “privremeno iseljenje duše”. Jer, ona mi se posle vrati.

Da je Srbija testo koje možeš da razvlačiš oklagijom, kog oblika bi bila?

Bila bi nekog ljudskijeg oblika, jer trenutni oblik nije takav. Nego, nešto nema te oklagije kojom bi se to u ovom tenutku moglo uraditi kako treba. U međuvremenu, svih ostalih vrsta razvlačenja Srbije ima gde god se okreneš!

Robotika je sve više prisutna u našim životima. Koliko bi ona olakšala život u Crnoj Gori, a koliko u Srbiji? Kako bi roboti uticali na lenjost građana?

Mnogo me mrzi da razmišljam o Crnoj Gori, a počinje da me mrzi i da razmišljam o Srbiji. Šta ti to govori? To govori da ni tamo ni ovde nisu neophodni roboti da bi se zapatila lenjost među građanima. Dovoljno je da dođe do zasićenja i zapušenja misaonih tokova kad krene da se razmišlja o bilo kakvom radu. Jedino još uvek nije primećena lenjost među botovima, ali botovi su ionako “androjedi”, koje ne treba brkati s androidima. Androjed je pola čovek, pola sendvič.

U crtanom filmu “Nindža kornjače“ mutanti su kanalizacionog porekla. A na Balkanu?

I na Balkanu su mutanti kanalizacionog porekla, s tim što je pojam mutanta ovde najviše vezan za političara. Jer balkanski političari lako i brzo mutiraju, pošto su u svojoj suštini virusi. A virus opstaje i razmnožava se na račun normalnih, zdravih ćelija, kojih je posledično sve manje.

Da li je po tvom mišljenju satira humor natopljen gorčinom?

Upravo tako. Zato je poželjan dobar balans između humora i satire, da bi se ta gorčina lakše podnela. Satira je neophodna društvu, kao i detetu cucla – jer donosi bar privremeno, katarzično olakšanje.

Da li je problem što se estrada meša u kulturu i tako postaje kultura?

Pitanje je ko određuje šta je estrada, a šta kultura u jednom društvu. Estrada je, po najčešće prihvaćenom kriterijumu, kombinacija mnogo novca, plitkih i neukusnih poruka, agresivne vugarnosti i malo ili nimalo obrazovanja bilo koje vrste. S druge strane, kultura bi trebalo da je sve suprotno od toga. U društvu u kome su vrednosti uglavnom izvrnute, pomešane, nerazgovetne, nekad je teško jasno odrediti gde prestaje estrada, a počinje kultura, slično kao i oko pitanja granice između umetnosti i kiča.

Ranije su intelektualci često predviđali budućnost unutrašnje i spoljne politike. Danas je teško predvideti budućnost. Da li je problem u politici ili u intelektualcima?

Mislim da nije ni u jednom ni u drugom. Uvek je bilo i intelektualaca i politike i predviđanja. Možda je problem u samoj budućnosti? Čini mi se da se budućnost nekako primakla, da je postala opipljivija nego pre, pa ne stigneš ni da je predvidiš, a ona već tu! Valjda nas tehnologija prebrzo gura u budućnost. Nekad si morao da slikaš fotoaparatom, pa da odneseš film na razvijanje, pa da čekaš da ti naprave fotke, pa da ih onda umnožiš za sve koji bi voleli da ih imaju… Danas to sve traje 30 sekundi. Od slikanja do šerovanja. Možda malo duže ako hoćeš da ih provučeš i kroz neki filter, dakle, da se pozabaviš postprodukcijom. Fascinantno. Isto je sa videom, pisanjem i formatiranjem teksta, štampanjem, javnom objavom multimedije bilo kog tipa. Dakle, budućnost se strahovito primakla sadašnjosti i zatekla nas naivno nespremne, što ima i dobrih i loših strana.

Kada bi reciklirao sav bespotreban materijalizam na planeti, u šta bi ga preradio?

U nešto smešno. Smeh je gorivo za lučenje hormona sreće, a to utiče na kvalitet života. A od svih pozitivnih emocija, osmeh predstavlja najčešću neverbalnu komunikaciju među ljudima.

U Srbiji su mnoge stvari pogodne za ismejavanje. Zašto ne i za ‘’uozbiljavanje’’?

Slažem se, mnoge stvari su itekako pogodne za uozbiljavanje. Ali to ostavljam onima sa ozbiljnim, strogim, akademskim predznakom, jer moja pojava kod ljudi prvenstveno proizvodi osmeh i prisećanje na sve situacije u kojima su se dobro zabavljali gledajući i slušajući me. Meni to odgovara, jer mislim da je neuporedivo manje pretenciozno kritikovati ozbiljne stvari tako što ih ismeješ, nego kad ih predstaviš preozbiljno. Smeh je savršena komunikaciona oblanda za plasiranje krajnje ozbiljnih poruka i tako je od pamtiveka.

Emisija “24 minuta“ koju vodi Zoran Kesić na sličan način ubada ljude tamo gde ih najviše boli kao i emisija “PLjiŽ“ koju vodite Petrović, Žanetić i ti. Odjek je veliki, a učinak…?

Mislim da je uz odjek prisutan i onaj učinak koga jedino i može da bude.  Ne može se od humorista i satiričara očekivati da promene sistem, ali smo tu da primetimo, istaknemo, ukažemo, ismejemo i na taj način približimo narodu šta im se to dešava, na otvoren, a kreativan način. Da ne mislim da ovo treba da radim trošio bih svoje vreme drugačije, umesto u svakonedeljnoj pripremi emisije. Uostalom, Voja i ja smo se bavili nečim sličnim na nedeljnoj bazi još osamdesetih, u okviru »Indexovog radio pozorišta«. Što na radiju, što na sceni, jer su nam televiziju u startu amputirali. A radimo to jer se vlast uvek mora kritikovati, na neke događaje i situacije se mora ukazati, neke poteze treba satirično prokomentarisati… »24 minuta« i »PLjiŽ« se više razlikuju po formi nego po suštini: i jedni i drugi ukazujemo na ono apsurdno, glupo, grešno i suludo što se desilo tokom prošle nedelje na, koliko je moguće, vedar način. To je najkraći put do hvatanja pažnje onih koji su u međuvremenu upali u malodušnost i kojima treba nešto da ih pokrene, bar na razmišljanje. S tim ciljem sam tokom godina koristio i koristim sve moguće forme: o tome su knjige »Nacionalni park Srbija 1 i 2«, o tome je predstava pisana s Vojom »Danas nam je divno DNO«, a Voja i Draža o tome i sad pišu svoje kolumne. E, sad nešto slično sva trojica radimo na TV-u, a oni koji nemaju N1 pogledaju to naknadno na YouTube-u. Dakle, dovijamo se kako bi doprli do onih koji to što pričamo nemaju gde da vide i čuju.

Sarkazam je napad ili odbrana?

Za mene je sarkazam više napad nego odbrana, a ironija je više odbrana nego napad. Po nekoj teoriji o stilskim figurama, sarkazam u sebi sadrži zlonamernost, dok je ironija uglavnom dobronamerna.

Da li nam je država devojka u telu starice ili starica u telu devojke?

Starica u telu starice. I odavno bi izdahnula, da joj finansijske injekcije za održavanje u životu svakog dana i svakog meseca ne dajemo mi, građani, poreski obveznici, iako ti lekovi najčešće ne stignu do organa koji su joj najugroženiji. A oni virusi iz jednog od gornjih pitanja u međuvremenu prožderu sve što dohvate, pa i najveći deo te finansijske terapije.

Koji je najbolji nutribullet recept za detoksikaciju organizma Srbije?

Umesto nutricionističkim, probaću kompjuterskim jezikom. Prvo treba resetovati sistem, jer je načisto pobrljavio i stalno izbacuje neku »System is Corrupted« poruku. Kada se, ako se, koliko toliko ponovo sam podigne, onda odmah ugraditi neki dobar antivirus program, pa uraditi »Full scan« i tako ukloniti sve što ga zaglavljuje. A onda potražiti neki solidniji »Update«, koji za promenu radi kako treba.

Živimo li u kreativnom haosu ili iskreiranoj slobodi?

U temeljno iskreiranom haosu.

Kakve vođe nas vode? Krupne zveri ili sitne gnjide?

Nekad sitne zveri, nekad krupne gnjide.

Da živiš u velelepnoj kući iza sedam brda, iza sedam gora, šta bi pisalo na njenoj kapiji?

»Zvoni sedam puta kratko i sedam puta dugo, a ako niko ne otvori, uzmi sedam ključeva ispod sedam otirača, otključaj sedam brava i otvori sedam vrata, uđi, sedi na sedam stolica i sačekaj me. Dolazim za sedam minuta.«

Najkraći srpski vic koji zapravo i nije vic, je…?

Ne bih ja ovde ništa menj’o!