FP “Levijatan“ u borbi protiv društvenih zala

Udruženje za zaštitu životinja, Fondacija Pokret Levijatan, čini nesvakidašnja konfiguracija oformljena sa strateškim planom, plemenitom namerom i pragmatičnom funkcijom. Plivajući močvarnim predelima nepravde, heroji oštrog uma sa srcima nežnih dečaka, hrle u susret nakaznim oblicima stvarnosti kako bi zaštitili slabije od sebe. Za Javnu Lajnu – Pavle Bihaly i Aleksandar Buhanac u večitoj borbi protiv društvenih zala…

 

U vašoj zajednici vladaju zakoni međusobnog poštovanja. Okupljeni ste sa istim ciljem, a to je da ispravljate jednu od društvenih anomalija. Šta to nagoni ljude da maltretiraju životinje?

Pre svega ima više razloga, a osnovni razlog je manjak empatije koji se nasledi ili ne nasledi od roditelja. Nakon toga, prema zvaničnim istraživanjima preko 90 posto sociopata, psihopata, masovnih ubica i siledžija su kao mali ubijali i maltretirali životinje. Od nedavno u Americi, FBI radi monitoring ljudi koji maltretiraju životinje, zato što se pokazalo da na kraju svi završe na težim krivičnim delima, tako da tu ima dosta razloga zbog kojih to može da se desi, ali nijedan nije normalan. Normalan čovek ne može imati poriv da maltretira životinje.

Empatija znači sagledavanje stvari iz ugla drugog bića. Da li je to dar ili prokletstvo?

Odlično pitanje. Dar je pre svega zato što možeš da uradiš ono što bi svaki čovek trebao da uradi. Kada bi svi imali empatiju, svet bi bio mnogo bolje mesto, ma koliko to patetično zvučalo. Mi to non-stop govorimo – dar je kad činiš dobro, prokletstvo je kada vidiš da ne možeš da pomogneš ili kada si nemoćan. Ne možeš pobeći od toga, to ili imaš ili nemaš. Ne možeš selektivno da preskačeš određene određene situacije sa kucama… Pričamo o njima jer se najviše njima bavimo, a onda da kreneš neku trijažu i da se igraš malog boga. To je jako komplikovano i jako teško, a ljudi nam otežavaju tako što očekuju od Levijatana da uradi neke stvari koje ne mogu da se urade. Daleko od toga da je sve stvar novca, jako je veliki procenat toga zapravo stvar želje, a ne samo šerova, lajkova i slikanja.

Svaki čovek ima svoju pravdu. Da li je na svetu zbog toga toliko nepravde?

Zapravo, pravda je univerzalna. Dobro je dobro, a zlo je zlo. Da li ćeš da odeš u Afriku u neko pleme ili u Južnu Ameriku, na neku planinu kod Amazona ili kod nas ili kod Rusa ili Amerikanaca, pravda je pravda. To svako tumači na svoj način, ali ako pričamo o životinjama… Ako je neko nešto uradio osobi ili biću koje ne može da se brani i bude kažnjen zbog toga – to je pravda, bilo gde, bilo kad i vezano za bilo šta. Ako neko naudi slabijem, životinji, detetu, ženi, on mora da bude kažnjen. E sad, individualna je stvar šta ko misli kakva je adekvatna kazna, o tome možemo da filozofiramo, ali kazna treba da bude takva da vinovniku zločina više ne padne na pamet da ponovo uradi tako nešto.

Da li je ljudskom srcu potrebna još jedna komora za saosećajnost?

Zapravo, ne. To se najbolje vidi kada neko od nas ode negde gde nema domet i kada se okrene prema nekome sa kim bi manje pričao da mu je mobilni telefon tu ili da ima neku društvenu mrežu ili internet. Samo je taj deo malo začauren i on se ne koristi. Levijatan ima uvid u tri društvene mreže i svoje pratioce i znamo da najveću empatiju zapravo osećaju koji imaju 30 plus, a to su generacije koje su stasavale bez interneta u vremenu kada su ljudi bili okrenuti jedni drugima. Tako da ta komora svakako postoji. Ako je postojala kod naših roditelja, postoji i kod nas, ne treba da se pravi nova, ali treba da se pročisti ljubavlju, empatijom prema životinjama jer one nemaju svoj glas. Za ljude postoji sistem, za životinje ne postoji.

Sloboda svakog pojedinca ograničena je tuđim slobodama. Kako se rešava ovaj problem da li uopšte postoji način da se on prevaziđe?

Postoji, mi smo baš skoro pričali o tome. To je sistemska edukacija koja će zapravo reč sloboda definisati na pravi način. Sistemska edukacija znači – ako ne mogu roditelji da nauče dete šta je ljubav prema životinjama i šta je empatija o kojoj pričamo toliko, onda predškolske i školske ustanove koliko donose lošeg, mogu i da donesu nešto dobro. Naša ideja je da kroz sistem u periodu od pet do deset godina, naučimo decu da je normalno voleti životinje, da je normalno voleti svaku životinju, kako svoju, tako i tuđu. Zapravo, tako i dolazimo do odgovora na tvoje pitanje, jer onda automatski postoji samo jedna opcija, a to je ljubav. Čak i da ne prihvate sva deca tu opciju, opet su deca koja su prihvatila ljubav u većini u odnosu na ostalu decu koja nisu prihvatila takav vid ponašanja. Sada je sve to na jako niskom nivou i to vidimo po tome što su izgnanici koji maltretiraju životinje najviše maloletnici.

Borba za opstanak urođena je i biljkama i životinjama i ljudima. Da nije toga, civilizacija ne bi opstala. Da li ljudi danas stvaraju epohu samouništenja?

Pogledajmo samo koliko je životinjskih vrsta nestalo u nekoliko prethodnih meseci… Od krčenja šuma Amazona do…. Ljudi love i tigrove i slonove i lavove kao i životinje uz koje smo odrasli i prihvatili ih ‘’zdravo za gotovo’’. Apsolutno uništavamo ovu planetu. Mislimo da ima nade, ali će biti jako teško. Ako naučiš decu da poštuju svet oko sebe, prirodu i životinje, automatski produžavamo vek ovoj planeti, ako ne planeti, onda makar podneblju na kojem smo.

Da li reči u nekim situacijama jednostavno nisu dovoljne?

Apsolutno da. Istini za volju, ljudi koji maltretiraju slabije su sami po sebi kukavice i njima ne treba mnogo. Njima je dovoljna agresivnija gestikulacija ili stav ili govor tela da bi se uplašili i prestali da rade to što rade.

Da li se srpske institucije temelje na amortizerima koji popuštaju pod pritiskom politike?

Ovo je najjednostavnije pitanje do sad. Ne popuštaju nego ne postoje temelji uopšte! To se izgubilo posle Prvog svetskog rata i nikada se više nije povratilo.

Nedavno ste na Fejsbuku izneli čvrste dokaze koji se tiču slučaja Avenije MB. Šta se dogodilo nakon vaše inicijative? Da li se išta promenilo?

Jeste. Dugo nije bilo ništa, a onda smo imali probleme posle lajva. Pokušavali su da blate naše ime, lični i fondacijski ugled, ali došlo je do pomaka. Naši pratioci to znaju, za njih to nije ništa novo. Međutim, izašli smo iz okvira andergraunda i poslednjih 48 sati portali su počeli da objavljuju slučaj Avenija MB sa svim podacima koje smo iznosili i mislimo da će to da izađe na dobro, ali isto tako smo dobili i dojave iz raznih gradova po Srbiji da su se pojavile nove firme koje to rade i za koje smo utvrdili da su u stvari vlasnici isti. Napravili su ‘’ćerke’’ firme koje imaju druga imena, a iste vlasnike.

Animalni porivi vidljivi su kod ljudi. Koji je poriv najizraženiji?

Kod životinjskih vrsta utvrđeno je da šimpanze i još samo par vrsta ubija da bi ubilo, a sve ostale vrste ubijaju da bi se prehranile ili primenjuju neku silu da bi odbranile svoju teritoriju, svoje ženke, svoju mladunčad, tako da je to ograničeno na ljude. Bilo bi super kada bi ljudi funkcionisali po animalnim porivima zato što su životinje mnogo ispravnije od nas. One ubijaju da bi jele i ne maltretiraju bezveze, kao što radi čovek. Tako da je animalni poriv u stvari  kompliment, a ‘’čovek’’ uvreda, s obzirom na to kako se ponaša prema životinjama i prema drugim ljudima.

Postoji li u Srbiji dovoljan broj udruženja koji se bavi zaštitom životinja?

Da, postoji dovoljan broj udruženja koji se bavi zaštitom životinja, ali ne postoji dovoljan broj ljudi koji se zaista bavi zaštitom životinja.

Srpski mediji nedovoljno se bave problemima koji se tiču ugroženih životinja. Srpski mediji nedovoljno se bave problemima uopšte. Kakvo je vaše dosadašnje iskustvo sa novinarima i koliko se srpski mediji bave problemom ugroženih životinjskih vrsta?

Lako i teško pitanje. Zapravo su mediji u Srbiji počeli da obraćaju pažnju kada smo mi počeli da izbacujemo vesti i kada smo ojačali sa našim društvenim mrežama preko kojih imamo proveren reach između million i po i dva miliona ljudi kada je u pitanju neka jača vest, tako da smo samim tim dosta jači od tih medija, portala i novina koje su počele da preuzimaju vesti od nas o našim delovanjima i o životinjama generalno. Što se tiče ugroženih vrsta – ne, najjači primer je bio relativno skoro kada smo ukazali na problem zoofila iz okoline Beograda koji je dobio jedan tekst koji počinje sa: ‘’Levijatan tvrdi…’’, iako je bilo mnogo jasnih dokaza gde se vidi da čovek stvarno to radi, istog dana je izašlo pedeset tekstova o nekom pevaču narodne muzike koji je pijan, drogiran sleteo sa puta. To narod zanima i to je pokazatelj, a da su nas prikazali recimo sa fantomkama ili tetovažama, opet bi imali mnogo više mesta nego neka kuca koja je seksualno zlostavljana i tučena u okolini Beograda.

Dragan Nikolić je rekao kratku rečenicu: ‘’Svima je vest kada pas ujede čoveka, a nikome nije vest kada čovek pomazi psa.’’

Koliko je potrebno čoveku da u čoveku pronađe čoveka? U kakvim okolnostima ljudi dotiču tlo humanosti i okreću se jedni drugima?

Uslovno rečeno – rat, odnosno, loša vremena izvade iz čoveka najbolje i najgore. U rovovima ne postoje ateisti. Nažalost, ljudi iz sebe vade dobro kada su jako loše, što je suludo i totalno bolesno, jer to znači da čekaju da im bude loše da bi iz sebe izvukli dobro. Za vreme bombardovanja, mogao si videti komšije koje nikada nisu razgovarale međusobno, da zajedno roštiljaju, jedu, čuvaju decu, a onog momenta kada je prestalo bombardovanje u danu su svi prestali da pričaju i da se ponašaju kao da nikada nisu bili dobri, tako da to samo potvrđuje tezu koju smo gore naveli. Ljudi se progorde kada im je dobro.

Možemo uvideti da oko nas ima mnogo ljubitelja životinja, ali na kom je nivou „zoološka“ svest na Balkanu?

Generalno, na ovom području, ljudi prema životinjama nisu loši. Malo je to sada poremećeno jer ljudi misle – jao, koliko se ludaka iznedrilo, gledajući naše snimke. Zapravo je samo drugačija era i sve se zabeležava kamerama i stavlja na centralno mesto, a to je Levijatan i naše društvene mreže. To se događa svuda u svetu. Nije toliko loše ovde. Mislim da smo se samo malo izgubili na ovim prostorima i da možemo da se vratimo. Levijatan se trudi da sve to podigne na malo čvršće noge

Koja životinja vlada u ljudskom carstvu?

Ljudi spadaju u životinje, ali biti čovek je uvreda za životinjsko carstvo.

Mnogi svemirski programi podrazumevali su žrtvovanje životinja zarad ispitivanja uslova neistraženih područja. Osuđujete li slučaj Lajke, prvog psa lansiranog u orbitu?

Pre par dana, bila je godišnjica i čitali smo kako je Lajka bila divan pas željan ljubavi i kako je gospodin koji je rukovodio tim projektom odveo kucu za koju je znao da se neće vratiti kod svoje dece da se igra sa njima i to je grozno. Mi ne priznajemo nijednu životinjsku žrtvu zarad ljudskog napredovanja, pa makar tapkali u mestu vekovima. To je đavolja prečica i to je odvratno.

Da li na nebu jedno zvezdano sazvežđe treba da dobije naziv „Levijatan“?

Bilo bi nevaspitano i pretenciozno da tako nešto kažemo za nas, ali sve što je dobro, ma ko radio, treba da bude obeleženo, ne zbog tih koji rade, već zbog onih koji dolaze, da se ne zaboravi.

 

*Ovim putem zahvaljujem se Fondaciji Levijatan koja je sadržaju ‘’Javne Lajne’’, kao i mom radu, uputila iskrene Izraze poštovanja:

Ti si prva osoba koja je novinar koja nije pomenula reč fantomka, koja nije pomenula reč agresija, koja nije pomenula reči kriminalci, žestoki momci, i mi smo ti užasno zahvalni na tome, jer ljudi razvodnjavaju naš rad na kontu našeg izgleda i odgovorno ti tvrdimo da je ovo najnormalniji intervju od svih koje smo do sada radili jer je najbliži životinjama i mislimo da to niko neće u skorije vreme nadmašiti, zato što se osetila ljubav kao i interesovanje prema našem radu, a ne prema senzacionalizmu. Mi to mnogo poštujemo i cenimo. Jako nam se dopada ono što radiš jer iskačeš iz koloseka na neke mnogo lepše šine nego na kojima je naše novinarstvo trenutno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *