U korpusu svojih saznanja poseduje aleksandrijsku biblioteku punu informacija. Širokih vidika, planetu posmatra kroz kosmičke naočare velike dioptrije. Njegove knjige su džepni jezički Vavilon, a misli – intelektualna gravura na tabakeri svakog elitiste. Po vokaciji farmaceut, po broju napisanih knjiga – pisac i književnik, Miloš Nikolin u punom kadru akademskih obruča.

 

Mirjana Bobić je izjavila da od pisanja može da se živi, ali ne svaki dan. Da li bi se složio sa njom?

Možda bih tvoje pitanje u startu preinačio sadržinom odgovora, svesno preskočivši ekonomski aspekt književnog stvaralaštva, jer, čak i bez  toga, misija pisca je dovoljno nezavidna i teška. Naime, pisac živi od pisanja jer je ono jedina smislena aktivnost u okeanu besmisla i ništavila. Ne bez razloga, Bela Hamvaš  navodi da istoriju Evrope čini istorija njenih romana. Kako primećuje Kiš, istinski pisac pati dok piše, ali u još većoj meri pati kada ne stvara. Stanje između dve knjige je, dakle, period metafizičke degradacije, poluraspada izotopa duše prvog reda. Jedino što se može pretpostaviti časovima kada se ne piše, jeste čitanje. Zasigurno aktivnost koja polako odumire. Kad kažem čitanje, mislim na intenciju da se dosegne apsolut Vavilonske bilioteke u najboljem značenju te reči. Tekst između dva emotikona je nešto posve drugo. Dok u  knjizi “Farenhajt 451” pisca Reja Bredberija pripadnici jednog totalitarnog režima spaljuju knjige, kreatori novog svetskog poretka su bili daleko perfidniji – oni su  karnevalizacijom života ukinuli elementarnu potrebu za čitanjem. Dobre knjige i dalje postoje, međutim one sada  lebde u  izdvojenom prostoru fetišizma tišine – nalik na zaboravljene kapsule vremena.

Da li je umetnički talenat više zastupljen na ulicama nego u kulturnim ustanovama gde mu je i mesto?

Umetnički talenat je božanski potencijal koji je svima nama udahnut u većoj ili manjoj meri. Već i time što smo rođeni, pridodat nam je dar stvaranja. Čovek svojim slabašnim duhom oponaša Stvoritelja, kaže pesnik. Ispoljiti najbolji deo sebe jeste duboko intimni čin i  ne postoje stvari koje su sa ovim poredive. Međutim, ukoliko posmatramo obrnutu piramidu vrednosti, na kojoj počiva savremeni svet  a posebno  ovo naše  ruševno društvo, nema sumnje da  neretko prednost dobijaju oni sadržaji koji ne nose autentičan umetnički potencijal ni estetske domete, samo zato što njihovi kreatori sopstvene tvorevine grade na nacionalizmu, šovinizmu ili rijalitiju, uz dodvoravanje najrazličitijim  instancama, gotovo ideološki vođeni u nas duboko prisutnom tradicijom dupeulizištva. Što je profanizacija izraženija, talenat je u većoj meri marginalizovan. Tako dolazi do getoizacije onih stvaralačkih  nukleusa koji čine  istinski  duhovni entitet  zajednice. Najzad, u takvim okolnostima, izbor je vrlo sužen: preostaje ti  ili da stvaraš za malu grupu istomišljenika ili da kupuješ vreme čekanjem  ili, jednostavno, da se dilituješ!

Koje je najintimnije pitanje koje bi postavio ministru kulture?

Ministru kulture uopšte  ne bih postavljao pitanja,  već bih od njega očekivao da dela. Da se opredeli između birokratskih kratkovidosti i slobode stvaralaštva u svim oblastima. Da prepozna anatomiju duše mladih kreativaca. Da se ravna prema estetskim dometima, a ne prema poltičkim i čaršijskim potkusurivanjima. Da ne dopusti skidanje pozorišnih predstava sa repertoara jer  je to stara matrica negdašnjih režima mutanata  i, ako ništa drugo,  valja je zameniti subverzivnijim metodama izazivanja prinude. Konačno, da se pokaje i ispovedi  pre nego što stupi na tu dužnost,  jer greške i ogrešenja su kod nas očito neizbežni prilikom arbitriranja u kulturi.

Futurizam je predmet tvog interesovanja i on provejava kroz redove u tvojim proznim delima. Da li se lagano približavamo kraju ljudske civilizacije?

U današnje vreme, kad kažemo futurizam, to obično podrazumeva niz fenomena koji se upravo dešavaju ili će se već sutra dogoditi. Savremeni futurizam je  uveliko premešten u zonu sadašnjosti, zato što  tehnološka civilizacija  opstaje u spiralnom vrlogu brzine i mi  nismo u stanju da aposurbujemo dinamiku tolikih promena. To je taj fluidni moderni svet.  Ne više ono utopističko ili antiutopijsko posmatranje neke daleke budućnosti, kao doba u kada su stvarali Žil Vern, Haksli, Orvel… Danas je na sceni simultanost mnogostrukih promena gde ti je potrebna ogromna mentalna okretnost i lucidnost da bi bio u stanju da pratiš ritam planete.

A što se tiče prilbižavanja kraju sveta,  tu je sve moguće. Ono što je izvesno jeste da apokaliptizam kao pokret koji se pojavio u mnogim oblastima na prelasku iz dvadesetog u dvadeset prvi vek, nalazi izuzetno plodno tle u modernoj kulturi. Od trivijalne književnosti, preko filmske industrije, religija, sekti, ufologa, svi se bave temom kraja sveta.  Ima nečeg zavodljivog u tom nestajanju kultura i civilizacija. Sjajni američki pisci poput  Kormaka Makartija i Don De Lilla u svojim najnovim romanima prikazuju moguće konsekvence apokalipse.  Setimo se,  Bob Dilan peva pesmu “A kada se sve stiša, pašće teška kiša, pašće teška kiša…“.

Dok filozof  Emil Sioran,  poznatiji kao pesnik ništavila,  komentariše da smo tačku apokalipse  uveliko prošli i  ne opazivši je, pri čemu iznosi svoju viziju našeg konačnog oslobađanja od stega sveta: “U jednom takvom trenutku, kada bi svi ljudi napustili svoja zanimanja, kada niko ne bi nalazio smisla u mediokritetu obaveza, kada bi se postojanje rasprslo do unutrašnjih protivrečnosti, preostao bi samo trijumf ništavila i konačna apoteoza nebića.“

Na kraju, spomenuo bih i Frensisa Fukujamu, koji u svojoj knjizi “Kraj istorije i poslednji čovek“  opservira da je zapadna civilizacija na kraju dvadesetog veka dosegla takav stepen razvoja da ratovi i sukobi više neće biti mogući. A evo šta  se dešava danas. Zveckanje oružjem na sve strane, novi hladni rat, kolone izbeglica, brodovi očajnika, kao u biblijskom potopu. Svet je ništa drugo do drugo ime za zverinjak ili ludnicu i nikakvog antropološkog pomaka zapravo nema ili, moguće je, on  još uvek nije vidljiv.

Koliko su ljudi upućeni na “Dark Web“?

Mislim da ljudi nisu dovoljno upućeni na Dark Web. To je oblast koja će biti sve prisutnija u budućnosti. Provokativna knjiga “Netokracija” Skadinavaca Aleksandera Barda i Jana  Soderquista svojevremeno je uzdrmala javnost smelim vizijama budućnosti oličene mrežnim piramidama i virtuelnim zidovima moći, gde se prestiž ne ostvaruje prostom  logikom  kapitala, već  neformalnom centrima upravljanja od strane nevidljivih administratora –  osoba bez lica i imena. Za Dark Web najpre  znamo  da je to polje subverzivnih dejstava, od trgovine oružjem, organima ili ljudima, pa do svih vrsta mračnjaštva ljudske svesti i podvesti, ali ujedno i polje  pružanja otpora silama moći  od strane pojedinaca koji to pokušavaju  da čine na način viteza današnjice. S tom razlikom, da oni, umesto na belom konju sa isukanom mačetom, sada jašu na talasima bitova. Tipična slika: dečak uzrasta od desetak  godina kadar da sruši odbrambeni sistem neke vojne supersile. Smatra  se da Dark Web ima sedam nivoa i da su samo nadareni posvećenici i hakerski virtuozi kadri da stignu do samog kraja. Najzad, Dark Web je deo globalnog informatičkog rata koji se postepeno seli u područje virtuelnog. Nedavno je profesorka  Divna Vuksanović imala zanimljivo predavanje na pomenutu  temu. I lepo je primetila da sve inovacije u svetu web-a mi odrasli možemo da naučimo isključivo od dece. Nigde drugde, osim od dece!

Kanibalizam je do skoro bio tema koja se izbegavala. Da li će kanibalizam postati sasvim prihvatljiv u budućnosti?

Kanibalizam je, pre svega, bio deo uvrežene predstave i arogancije zapadnog čoveka o “tamo nekim divljacima“, koji te ulove, stave na ražanj i ispeku. To je bio deo razvijenog mita o tome kako sve što ne pripada našoj kulturi jeste divljaštvo i animalizam. Istina je da su kulture, Asteka, Inka i Maja bile izuzetno okrutne i da su kroz određene  rituale opštili sa demonima. Na početku citirani Hamvaš u eseju o svrsi postojanja jednog  grada kao što je  Maču Pikču,  sagrađenog na pet hiljada metara visine, kaže da se  u tom  surovom pejsažu optočenom  crnim kamenom i sivilom neba nije moglo ništa drugo raditi sem opštiti sa demonima.

U svom poznatom  romanu “Atlas oblaka” engleski pisac Majkl Mičel, u jednoj od mnogih priča koje povezuju zajedničke niti, govori o zabavnom parku u  našoj neposrednoj budućnosti  u kome žive devojke klonovi, a koje  se hrane sapunom. Naime, jednoga dana junakinja, devojka-klon otkriva tu strašnu istinu da, osim što ih izrabljuje kao besplatnu radnu snagu, kompanija u čijem su vlasništvu, koristi njihova tela za proizvodnju sapuna tj. hrane.

S druge strane, uzgajanje  organa od matičnih ćelija po obrascu rezervnih delova za automobile, proizvodnja tona mesa u laboratorijskim uslovima uz pomoć 3D štampača, nije li to takođe oblik kanibalizma zaodenut ruhom naučnog progresa. Pa, sve i da nije tako, kanibalizam je već i gola činjenica  da sveprisutni  kreatori sudbina i moćnici sveta  “kanibalski“ atakuju na naše duše time što nas svakodnevno izlažu teroru straha, informatičke kiše i finansijske prinude, proždirući  naše mentalno biće. Dakle, uopšte nije preterivanje ako kažemo da je kanibalizam prisutan u našim životima.

Nedavno si imao promociju svog novog romana „Legenda o Pablu“. Ko je Pablo i zašto je njegov svet važan za čitaoce?

Pablo je izopštenik, zatočenik samoće i pornofil i, kao takav, tipičan je predstavnik otuđenog sveta današnjice. Pablo je bezrezervni ljubitelj ženske lepote, erotoman sa stilom, ali, nesposoban da se zbliži, da dođe u dodir sa potencijalnom partnerkom, on nalazi utočište u pornografskim sadržajima i slikama. Ujedno, Pablo je pobornik jedne bezizgledne slobode, nepriznati lider pokreta masturbatora, jednog od malobrojnih društvenih pokreta koji još uvek  nisu dobili oreol zaštićenih ljudskih prava. Naravno, u pitanju je samo snažna ironija.  Zbog toga je u ovoj knjizi masturbacija prisutna. Ona je ujedno čin ruganja svetu današnjice, ruganja društvenim pokretima koji previđaju najdublje ljudske potrebe baveći se blasfemijom međuljudskih odnosa, takođe, surogat nedostajućeg seksualnog života savremenog čoveka, oblik konzumiranja pornografskih sadržaja, a sve to prikazano u jednom dehumanizovanom pejsažu. Najkraće rečeno, Pablov život je krik vapijućeg u pustinji!

Da li je konzumiranje pornografskih sadržaja nešto čega se pametan stidi, a budala ponosi? Koja je razlika između pornografskog i erotskog?

Možda je to nekada važilo, danas je pornografija duboko utkana u naš mentalni  kod, prožimajući svaku referencijalnost odnosa polova. Načelno, kao deo kapitalističke produkcije vođene logikom profita,  “pornografija se smatra kao surogat kulture, trijumf mehaničke seksualnosti i poraz prirodnosti“. Uvreženo je mišjenje da je ona  reprezent jedne falusoidne civilizacije u kojoj  je žena svedena na ulogu objekta. Možda je Oktavio Paz napravio najjasniju granicu između pornografskog i erotskog, primetivši za ova dva pojma  da je prvi bezličan a drugi specifičan. Naime, akteri pornografskih scena su bezlični, nemaju lice, dok u erotskom prikazivanju imamo jasno definisane individue sa izraženim  emotivnim životom. Upravo sa takvog stanovišta i ja polazim u romanu “Legenda o Pablu”, gde se pornografski okvir koristi kao polazište za veličanje lepote žene, koju glavni junak, poput kakvog zabludelog trubadura, svojim doživljajem erotizuje, simbolizuje i uzdiže na nivo ovozemaljske boginje.

Danas nije više u fokusu dilema da li spram pornografije biti moralni  čistunac ili ne. Ono što postaje zanimljivo jeste njen uticaj na naše sumarno iskustvo, na promenu paradigme relacije polova i seksualne igre. Moguće je da smo nadišli hiperrealnost pornografskih slika, ukinuto zavođenje i belu opscenost  hibernacije želje, o čemu je pisao Bodrijar. Stvaralački gledano, pornografija može ostati u igri kroz beskrajne metamorfoze  umetničkog zavođenja ili kao podsticaj revitalizaciji libidualnih moždanih talasa. S druge strane, svaka dublja analiza jasno pokazuje da pornografija već zadugo ne obitava u zoni genitalija, već da je ovaj fenomen  preseljen u sferu medija i političke pozornice. Globalne ili lokalne, sasvim je svejedno.

Muzička industrija zarađuje milijarde na patetici, dok sa druge strane, pornografska industrija zarađuje isto toliko na animalnosti. Da li smo primoranida izaberemo stranu kojoj ćemo se prikloniti?

Mi ni na šta nismo primorani, osim da budemo konzumenti jedne potrošačke kulture. A to je zapravo najskuplji ulog. Konzumenti. Što će reći – svaštojedi poput naših dalekih rođaka zatupastih njuški. Zvanično, svako od nas se rukovodi slobodnom voljom u odabiru sadržaja. Problem je u tome što informacije nezadrživo nadiru i preplavljuju nas, jer mi se već zadugo nalazimo u jednom  hiperinformatičkom prostoru. Neminovno je da na takvoj trpezi bude  servirano bukvalno sve  – počev od pornografije, pa do svih  mogućih surogata pop kulture. A sve to  izmiksano u smutiju vrlo sumnjivog kvaliteta koji ispijamo na slamčicu danonoćno poput bolesnika priključenog na infuziju.

Po vokaciji si farmaceut. Kakve knjige su najbolji medikamenti za lečenje duševnih oboljenja?

Ne postoji recept koji možemo sa sigurnošću prepisati po ovom pitanju. Svako bira knjige prema sopstvenom senzibilitetu i nahođenju. Između etabliranih pisaca, klasika i aktuelnih naslova, najbolje je osloniti se na sopstveni sluh. Globalna produkcija je ogromna i nekada je stvar puke sreće doći do knjige koja će na nas delovati katarzično. Po pravilu, svaki čitalac učitava sopstveno značenje u pročitan tekst. Takođe, svako naredno čitanje jedne iste knjige je drugačije iskustvo, zato što sve reke teku, a ni mi nikada nismo isti. Možda je najbolje izabrati nekolliko  pisaca kojima se uvek možeš vratiti u trenucima predaha, melanholije ili samoće. Ponovno iščitavanje odabranog  štiva neretko je daleko blagotvornije od besomučnog traganja za novim. Poznato je da one retke, velike knjige pod svojim koricama sadrže nebrojene slojeve i svaki put kada  ih otvoriš, možeš otkriti nešto novo – poneki detalj, misao, dosetku, scenu iz života junaka… Zato razumem Borhesa kada kaže da je ponovno čitanje važnije od čitanja.

“Satire je sve manje jer je stvarnost odavno prevazišla metaforu“. Da li se iko danas smatra odgovornim za situaciju u društvu koju smo kreirali?

Sve oko nas je postalo toliko šizofreno i burleskno, da nikakva stvaralačka mašta više nije u stanju da parira stvarnosti. Groteskne figure političara zasipaju nas savršenom rezolucijom sa ekrana i ne postoji sila otpora ni mentalna snaga koja  je u stanju da odgovori na tu vrstu izazova. Nabokov je odavno izrekao tezu da pisac ne može izmisliti ništa novo što se već, u izvesnom smislu, nije dogodilo u realnosti.

Naravno da se niko ne smatra odgovornim za ovu našu situaciju. Maskarada zatiranja tragova i vatrometa iz signalnih pištolja odvela je na krivi trag svaku javnu debatu.U toj igri premeštanja domina, jedni te isti akteri već nekoliko decenija kruže kao stršljeni oko naših glava. Jasno je da su svi oni, pre svega manekeni političke arene, bili neslavne lučonoše naše propasti i rasapa.  Medijska lobotomija i demencija putem rialiti programa i provale kiča, bio je pouzdan patent da se izvede kolektivna amnezija nacije. Da ne pominjemo siromaštvo, srljanje u glad i bedu – bedu trpeze i bedu duševnog života. U takvom društvu, kojem je oduzet elementarni vitalitet, volja za životom, zdravlje, higijena, u društvu ogrezlom u korupciju i partijske matrice besomučnog ponavljanja istih fraza nije moguće načiniti bilo kakve pomake niti raskrstiti sa prošlošću. Podsetio bih na stihove Đorđa Balaševića: “Ma nisu krivi generali … Ne, ne stari moj, krivi smo mi što smo se sklanjali“. Eto, jedan kantautor u pomenutom stihu više kaže nego svi nadobudni intelektualci zajedno.

Pre objavljivanja romana “Legenda o Pablu“ objavio si dve knjige. Jedna je “Frizer“, druga je “Praški begunac“. Kojim temama se bavi tvoj dosadašnji književni opus?

Moj književni opus u dosadašnjem toku je obuhvatao niz savremenih tema, koje su podjednako zanimljive čitaocu na bilo kojoj tački globusa, zato što su nam problemi u najvećoj meri zajednički, a to je posmatranje civilizacije spektakla i katastrofe, uticaj virtuelnog, medija i društvenih mreža na pojedinca, duševno i fizičko apatridstvo odnosno bezdomnost stanovnika planete, logika korporativnog kapitala koji sve melje, emotivno falsifikovanje i nove komunikativne paradigme međuljudskih odnosa.

Tako u romanu “Frizer” pišem o autističnom junaku, frizeru Mozeru koji ne govori i pravi frizure mušterijama; sve su one usamljene i u monološkoj formi mu iznose svoje opsesije i strahove. U “Praškom beguncu” u fokusu je opsesivna ljubavna potraga glavnog junaka za ženom svog života, da bismo na samom kraju doznali da je izabranica njegovog srca homoseksulanog opredeljenja. To je hladan tuš za čitaoca!  S druge strane, u  “Legendi o Pablu” imamo junaka koji živi u izolaciji, gleda porno klipove i zaljubljuje se u starlete.

Ta pandemija samoće u svetu, možda je upravo to zajednički imenitelj svim mojim knjigama. Postali smo planeta staraca, usamljenika, apatrida. Mnogi sociološki uzroci su do toga doveli – potrošaćko društvo, kapitalizam koji rastura brak i porodicu, seksualne slobode i devijacije, masmediji, internet, konformizam pojedinca. Il,i što bi Zigmunt Bauman rekao, živimo u fluidnom modernom svetu  gde se pravila igre menjaju brže nego što smo mi u stanju  to da pratimo. Zato smo neprekidno zbunjeni i zatečeni. Pozicija umetnika jeste da opisuje dramu života i da u dalekoj perspektivi sve to nadraste. Ne znam da li su ranija doba poznavala tako radikalnu otuđenost, ali danas je ona nešto što nas razara. Mi nismo samo civilizacija otpada, veštačke inteligenacije i nukelarnog oružja, već i civilizacija usamljenika.

Danas je istinski dodir gotov nedostupan. Možete bez većeg problema doći do komercijalnog seksa, flertovanja ili svignerske žurke, ali do pravog dodira i zagrljaja teško. Umesto toga, imamo surogate. Pornografija kao surogat seksa ili kućni ljubimci kao surogat partnerstva. Opsesija kućnim ljubimcima zapravo je samo još jedan u nizu surogata za urušene međuljudske odnose, o čemu sam  prethodno pisao u romanu “Frizer”.

Kako i koliko si uspeo da pomeriš jezičke, pa i žanrovske književne standarde koji su čvrsto utemeljeni na ovim prostorima?

Mislim da je pitanje kompleksno, i pokušaću da odgovorim što sažetije. Jezik je za mene veoma bitan, zato što je logos poetska, erotska, a pre svega tvoračka snaga sveta. Zbog toga u mojim knjigama i sam jezik postaje jedan od junaka dela. A kada je reč o pomeranju žanrova, to je deo stvaralačke igre. Nastojati da uvek budeš drugačiji, nepredvidiv, originalan. Već i sama činjenica da je forma romana po svojoj strukturi adaptibilna, daje mi za pravo da se igram ubacivanjem različitih žanrova – izveštaja, dnevnika, prepiske, eseja, vodvilja… Na taj način, svaka naredna knjiga je drugačija, ne samo na osnovu korišćenja novih tematskih prosedea, već pre svega načinom upotrebe jezika i žanrova.

Veruješ li u to da su korisne današnje književne radionice koje nastoje da za određenu svotu novca ljudima pomognu da postanu pisci? Da li se pisci rađaju ili nastaju?

Književne radionice imaju određenog smisla zato što usmeravaju pažnju mladih ljudi na književnost i pisanje. Možda to u jednom trenutku postane pomodarstvo, ali sve u svemu ništa štetno iz ovoga ne može da proizađe. Naravno, to ne može biti dovoljno da bi se postalo pisac. Odnos između intuicije i erudicije u književnom stvaralaštvu daleko je  više pomeren prema izvornom talentu. Premda je Fokner smatrao da  u pisanju jednog romana sa 90 procenata učestvuje rad, a svega sa 10 talenat, ne bih se sa tim složio. Kiš navodi da je svako istinsko književno delo podjednako udeo truda i čuda. Dakle “čudo” je onaj tajni začin literature koji je neobjašnjiv. A, na nedavno održanoj promociji mog novog romana, profesor Aleksandar Jerkov je naglasio da u današnje vreme nema smisla stvarati, ako u pisanju  ne nastojiš da dosegneš vrhunske domete. Baš kao u sportu. Svaka dobra knjiga je, po pravilu, pametnija od svog pisca. Osrednjih knjiga je previše, svako danas piše i objavljuje, a to nije domovina muza.

 Da li naši životi sve više liče na epizode popularnih serija koje se bave mračnim temama budućnosti?

Nema sumnje da naši životi sve više nalikuju na takva scenarija i modele. Dizajneri filmskih serijala studiozno utiru put  novim trendovima, krećući se utabanim stazama slonova liberalnog kapitalizma. Na sreću, to je bezbolan proces, bez vremeskog  ograničenja.  Stvari se dešavaju postupno, neopaženo. Bezbrojni virusi prodiru u naš organizam i tu se nastanjuju, mutiraju, ispunjavaju nam svest i um, menjajući nas nepovratno i za svagda, sve do gubljenja individualnih obeležja i tihe eutanazije našeg voljnog bića u krugu sterilne svetlosti.

Šta bi poručio osobi koja živi u Srbiji, a svoj život želi da posveti umetnosti?

Pitanje bavljenja umetnošću nije stvar pogodbe sa okolinom, nego najpre  stvar dogovora sa samim sobom. I to ne bilo kakvog dogovora, već onoj najdubljeg, intimnog. Baviti se umetnošću znači zasvirati na svim emotivnim strunama sopstvenog bića, znači biti svedokom epohe, znači biti spreman na materijalno odricanje zarad nekih drugih preimućstava. Postati istinski umetnik u današnje vreme  svakako ne podrazumeva biti pozer, buntovnik bez razloga ili nihilista, premda i toga ima u našem okruženju. Takođe, pravog umetnika ne smeju sputati spoljašnje okolnosti ni depresivna društvena klima. On se opkladio na večnost, a ne na trenutak. Uostalom, umetnik odnosno pesnik je poslednji čuvar sakralnih vrednosti u ovome svetu.

Da li je život na ovim prostorima sam po sebi umetnost?

Van svake je sumnje da je život na ovim prostorima jedna vrsta umetnosti. Najpre, umetnosti  elementarnog  preživljavanja, a potom umetnosti dostizanja dostojanstvenog  ambijenta za život. U tom smislu možemo biti pesimisti. Uprkos snažnim tačkama vitaliteta, mi smo već zadugo, gotovo decenijama, geto usred Evrope. Najpre su nas ogradili bodljikavom žicom, a naknadno smo sami sebe dodatno getoizirali. Mi smo na ovim prostorima zapravo dvostruki uhapšenici svetskih moćnika i sopstvene gluposti i to je najtužnija epizoda naše moderne povesti.

Na sreću, postoje u ovoj zemlji lepe stvari, poput kreativnosti mladih, tragova tradicije u autentičnosti jezika, običaja i  kulture, turbulencija gradova koji žive brojnim alternativnim scenama i urbanim zbivanjima. Naši istinski ambasadori u svetu su sportisti i umetnici i oni nam daju nadu da nije sve propalo, da u nama još uvek ima plemenitosti i vrline. Konačno, generacije koje dolaze, ukoliko ne podlegnu  kontaminaciji sveprisutnom prostotom i azijatskom bahatošću, možda budu kadre da udahnu potpuno novu energiju i vrate smisao životu na ovim prostorima.