Uređivao je magazin “Playboy“, pisao je kolumne, objavio više od deset knjiga, a sada vodi emisiju “Dobar, loš, zao“. Stalnoj publici iskusno ubrizgava rečenični stimulans kojim podiže nivo svesti u koncentričnim krugovima i nikada ne nailazi na podsmeh, nego na poštovanje. Oštroumno uviđa da na klackalici binarnih opozicija istine i laži počiva čitav svet i veruje da za stranu koja prevagne nikada nije odgovorna Zemljina gravitacija, nego mi. Marko Vidojković – pisac, novinar, kritičar. Dobar, bolji, najbolji.

 

Kako je nastala emisija ‘’Dobar, loš, zao’’? 

Ambiciozni Nenad Kulačin poželeo je da postane TV zvezda, a meni je emisija «390 stepeni» na ATV BL ukinuta u septembru 2016, pa su se njegove želje i moje potrebe spojile u februaru, 2017, u emisiji « Dobar loš zao ». Zezam se, ali ne sasvim. Nenad i ja upoznali smo se na predizbornim tribinama, u proleće 2016, koje je on vodio, a na kojima sam ja govorio i još tada mi je predložio da napravimo emisiju sa dva voditelja i jednim gostom. Ni godinu dana kasnije, njegov predlog postao je realnost, zahvaljujući Televiziji Šabac.

Nakon eksplozije Černobilja, druga radioaktivna katastrofa koja je zatrovala naše predele jeste…? 

Slobodan Milošević, svega godinu i po dana nakon Černobilja. To čudovište bilo je matica svim ostalim čudovištima koja su se okotila tokom njegove vlasti – nacionalizmu, ratovima, hiperinflaciji, sankcijama, genocidu, policijskoj represiji, primitivizmu, Pinku, Šešelju, Vučiću i tako dalje. Iako je Milošević mrtav već dvanaest godina, njegova zlodela i dalje žive i truju ceo region.

Da li građani ignorišu zakone kao kontrolore karata u javnom prevozu?

Primećujem da se građani uglavnom drže zakona, a da vladajuća banda zakone igrnoriše, zaobilazi i primenjuje ih selektivno. Ovaj model ponašanja slede svi koji slede tu bandu, a to nisu građani – to su ništarije.

Čudna pojava okupirala je ove prostore – multipliciranost. Ljudi na vlasti, ljudi na televiziji, ljudi na ulici, postaju isti. Ko to multiplicira Srbe?

Ljudi na celoj planeti su isti, reč je o gomili morona, a takvim su ih napravile društvene mreže, ili još preciznije, društvene mreže su nam omogućile da jasno vidimo sa kim smo okruženi. Bilo je to tako oduvek, ali nikada morončinama nije bilo omogućeno da budu toliko prisutni, kao što im je to omogućio internet. Oduševljeni prilikom da neprekidno trtljaju, komentarišu i sami sebi budu bitni, oni tu priliku grabe i od njihovog multipliciranog ispraznog graktanja više ne mogu da čujem ni sopstvene misli.

Život prosečnog Srbina podseća na igricu „Snake“ kada zmija postaje nemerljivo duga sve dok sama sebe ne ujede za rep jer zbog sopstvene alavosti ne može da živi između četiri zida. Da li nam je takva alavost svojstvena?

Nisam baš siguran da je tako. Prosečan Srbin nema ni priliku da iskaže svoju potencijalnu alavost. Prosečan Srbin je, štaviše, skroman – dovoljni su mu samo hleb, Informer i ispiranje mozga sa televizora. Prosečan Srbin je gladan, bolestan, odrpan i na ivici smrti. Ono što si ti opisala odnosi se na mali broj privilegovanih smradova, koji će, jednom kada proces otimačine otpočne, otimati sve što im padne šaka, pa će na kraju, ako treba, pojesti i sopstveni rep.

Jesmo li hronično oboleli od crne hronike?

Nismo, mi smo hronično drogirani crnom hronikom. Kada se živi užasno, poželjno je pratiti što više vesti u kojima je nekome gore nego tebi. To režim zna i zato svakodnevno forsira tuđu nesreću. Onaj umro od raka, onaj se obesio, onaj ubio kevu testerom, onaj zaklao bivšu ženu, onaj se zapalio zbog računa za struju, onaj se pijan kolima zakucao u kravu – i naš život, ma koliko bedan bio, odmah postaje podnošljiviji.

Postoji li radar koji je u stanju da locira istinu koja se nalazi u okvirima Bermudskog trougla „politika – mediji – kriminal“?

Ne i zato građani ne smeju da očajavaju kada ih po stoti put neka vucibatina namagarči. Skoro sve je u rukama vucibatina, a gotovo ništa u našim, pa je samim tim i prostor za manipulaciju maltene neograničen. Bitno je samo da budete toga svesni i da se oslanjate malo više na intuiciju i ono čemu lično svedočite, a manje na ono što vam serviraju režim i njegovi mediji.

Šta bi u 21. veku bila tabu tema?

Ima koliko hoćete tabu tema u dvadeset prvom veku, koji se ispostavio mnogo zatucanijim nego što se čovečanstvo nadalo. Umesto da se zezaju i vode ljubav kao blesavi, ljudi su nabili nos u mobilne telefone, u strahu od pravog života i onoga šta ih tamo čeka. Više se ne zna da li ćeš na ulici da naletiš na mušku, žensku osobu ili drvo koje govori. Dovoljno je da neki kreten umisli da je žaba i ti ne možeš ni da mu kažeš da je kreten – uvredićeš ga. Tako izgleda kada se borba za ljudska prava pretvori u sopstvenu suprotnost – ljudi koji se na popisu izjašnjavaju kao bubašvabe moraju biti zaštićeni i imati zasebne klonjare, a ljudi-ljudi grcaće u dugovima i umirati od raka.

Da li je Srbija još uvek neodraslo dete devedesetih koje namotava traku VHS kasete gledajući iste filmove iznova?

Srbija nije dete, ona je leš.

Ko je Gargamel među današnjim Štrumpfovima? 

Štrumpfovi ne postoje, postoje samo Gargameli.

Da li je napredak sposobnost čoveka da komplikuje jednostavno?

Ne, napredak je da priznaš kad si se zeznuo i nastaviš dalje.

Pojam ideologije zamenili smo pojmom patologije. Da li današnji političari veruju u sopstvene laži?

Samo ludak veruje u sopstvene laži, a ja na režimskoj strani našeg političkog spektra vidim sve same pokvarenjake, koji se samo prave ludi.

Dok su se na televiziji prikazivale popularne španske serije, svi smo živeli u mehuru sapunice. U kakvom mehuru danas živimo?

Bila je to jeftina zabava za babe i njihove unuke, u vreme Miloševića i neposredno posle MIloševića. Danas su babe i unuke razdvojene, babama se nude Vučić i Zadruga, a unukama Buba, Jala, Anđela i Nađa. Sve je na daleko primitivnijem nivou, jer, da bi napravio čak i govno od serije, moraš da napišeš scenario, da prikupiš lovu, da okupiš glumce, reditelja i tako dalje. Da bi imao govno od muzike treba ti samo drogirani i pijani producent, a da bi imao govno od vloga treba ti samo mobilni telefon. I ono što je najbitnije, treba ti gomiletina budala koji će sva ta sranja – Vučića, Bubu, Jalu i Muđu – svim srcem prigrliti.

 Svake godine računi struje i grejanja sve su skuplji. Da li će ove zime građani Srbije morati da piju antifriz?

To što će da piju antifriz, ne znači da im neće stizati i dalje ogromni računi za grejanje, i to tokom cele godine, ako su priključeni na toplanu. Ako nisu, neka se sete kako je bilo partizanima, po šumama i gorama, koji su se grejali zimskim suncem i hranili korom od breze, pa će lakše izdržati zimu. Ne mora da ti bude šezdeset stepeni u svakoj sobi na gajbi, naročito ako se greješ na struju.

Talasi panka oduvek su zapljuskivali tvoja životna interesovanja. Koliko je knjiga ‘’Pikavci na plaži’’ odraz tvog pankerskog duha?

Od jedanaest knjiga koje sam napisao, u njoj pankerskog duha ima najmanje. To je roman posvećen vremenima pozne MIloševićeve vladavine, 1998oj, kada jedva da je ikakvog duha preostalo u mladima SR Jugoslavije. To je roman posvećen klincima koji su se tada davili u besmislu večitog studiranja u zemlji pod sankcijama, nesvesni da su pred njima još gora vremena. To što su neki od junaka nekada bili pankeri, u ovoj knjizi predstavlja skoro nebitnu slučajnost, a to što sam ja bio i još uvek sam panker, sa ovom knjigom nema gotovo nikakve veze.

Šta bi poručio predstavnicima (R)acionalne manjine koji prate ovaj sajt jer žele da izbegnu sodomu današnjih tabloida?

Bezrezervno verujte samo u ono za šta imate dokaze.