Vodio je emisiju “Javna Tajna“, bavio se uredništvom, pisao za časopis “Treće oko“, a pažnju radoznalog srpskog mentaliteta privukao je objavljivanjem knjige “Tajne srpskog džet-seta“. Tema onostranosti za njega nije strana,  a paranormalnim pojavama naziva preživljavanje u surovim uslovima Balkana. Išao je tamo gde mnogi ne bi kročili, a vezu između dva sveta opisao je u svojoj knjizi “Najveće tajne i misterije Srbije“. O natprirodnim legendama van konteksta kontrole ljudskog uma i poimanja – Aleksandar Saša Ignjatović.

 

Kako je izgledao rad za „Treće oko“?

Bio je to jedan od najlepših perioda moje novinarske karijere. Obišao sam Srbiju uzduž i popreko, bio na mestima na kojima nikada ne bih da sam odabrao neku drugu profesiju, sreo divne ljude, prave srpske domaćine i shvatio prvi put, zapravo, koliko je Srbija bogata. U prirodnom lepotama, ali i duhovnosti. Obišao sam mnogo manastira, video mesta moći, gde se prepliću nauka i sujeverje i, generalno, bilo je to sjajno iskustvo.  Ponovio bih ga bez trunke razmišljanja.

Kakvo je energetsko tlo na kojem živimo?

Zavisi od područja, odnosno dela Srbije. Generalno, Balkan je enegetski nestabilan, o čemu svedoči i njegova burna istorija. Slično je i sa Srbijom, ima u njoj delova koji su energetski “problematičniji“ od drugih, kakvo je, na primer Kosovo, kao i Sandžak, ali bogami i deo centralne Srbije i Šumadije. Beograd je posebna priča, poznavaoci kažu da gotovo svaka ulica ima drugačiji energetski tok.

Jesi li doživeo štetno zračenje podzemnih tokova?

Nekoliko puta sam doživeo nešto što ne umem da objasnim, nisam siguran da je reč o štetnom zračenju ali, na primer, kod sela Bistrica postoji most preko kojeg konji nerado prelaze, a motori automobila se gase sami od sebe. Kod Đunisa se noću zemlja pod nogama trese bez valjanog razloga, a u Beogradu, takoreći u centru grada, postoji jedan lokal koji nikad nije uspeo da “proradi“ jer je u njegovom podrumu za vreme Drugog svetskog rata bio nacistički zatvor u kojem su ljudi mučeni i ubijani. Da li je reč o zračenju podzemnih tokova ili o poremećaju energetskog balansa na tim mestima pod uticajem spoljašnjih događaja, ne mogu da tvrdim.

Koje su najstrašnije paranormalne pojave koje su te ozbiljno uzdrmale?

Znam da ovo nije odgovor koji se očekuje na ovo pitanje, ali najstrašnije paranormalne pojave zapravo nam se dešavaju svakoga dana, a najgore je to što nam lagano postaju normalne, jer smo sa svih strana okruženi njima. Ponekad imam osećaj da smo u nekom momentu “ispali iz faze“ i završili u nekom paralelnom svemiru, gde je sve paranormalno postalo normalno. I želim da verujem da ćemo se u nekom momentu vratiti na pravu stranu stvarnosti. Kad je reč o pojavama koje se u nekom uobičajenom smislu nazivaju paranormalnim, imao sam dosta doživljaja koje ne umem da objasnim. Verujem da je većina ljudi imala situaciju da po kući očajnički traži neki predmet, a on im je pred nosom. Meni je to paranormalno. Kao da se neko malo “poigra“, pa nam vrati to što tražimo. Ili fenomen deja vu, koji je mnogo ljudi iskusilo. Ali, po mom mišljenju, to samo govori o tome koliko malo poznajemo svoj mozak i način na koji funkcioniše. Ako smem da preporučim, ima jedna sjajna serija na kanalu National Geographic, zove se Brain Games, i mislim da nudi jedan uvid u funkcionisanje ljudskog mozga o kojem do sada nismo razmišljali, iako je upakovan u zabavnu formu.

Odlomak iz knjige: “Samo je stajala, desetak metara udaljena od mene, dok joj je ledeni vetar koji se pojačavao iz sata u sat uvijao oko nogu dugu, laganu belu haljinu. Kao opčinjen nemo sam zurio u prikazu koja kao da je bila obasjana bledom, avetinjskom svetlošću. Istovremeno, onaj lucidni deo svesti naterao je moje ruke da petljaju po baterijskoj lampi u pokušaju da promenim baterije. Lice joj je bilo nestvarno belo, ali crte lica nisam mogao razaznati. Lebdela je bosih stopala, ili mi se to samo pričinilo, nekoliko centimetara iznad travnjaka, ruku smireno spuštenih pored tela. Ulažući poslednji napor da razmišljam trezveno, još jednom sam spustio pogled, samo na trenutak, pokušavajući da se izborim sa ‘’neposlušnom” lampom. Kada sam ga ponovo podigao, stajala je bliže, mnogo bliže nego što bih ikada poželeo, gotovo nadohvat ruke…Paralisan, bez daha, gledao sam kako se njeni kapci polako, kao na usporenom filmu, podižu da bi mi priredili prizor koji nikada neću zaboraviti. Njene oči su bile potpuno – prazne. Bez zenica, prozirne, ali istovremeno i srebrne kao ogledalo koje otkriva najtamnije predele duše.“

Koja onostranost  te je najviše uplašila i gde?

Bilo je toga… Možda ipak upravo situacija na seoskom putu uz Južnu Moravu, nedaleko od sela Maletina, kada  je usred noći, po mrklom mraku, zemlja ispod mojih nogu počela da tutnji, čuo sam kako se velike grane okolne šume lome i ogromno kamenje kako pada u vodu, imao sam osećaj da će se zemlja otvoriti i progutati me zauvek. Ovo iskustvo je trajalo nekoliko minuta, iako se meni činilo da su prošli sati. Kasnije su mi objasnili da je uzrok mog doživljaja u stvari prirodni fenomen, bučni tok podzemnih voda na tom mestu, koje se čuju i osećaju noću kada sve zamre. I dalje ne znam da li da im verujem.

Da li si ikada čuo strašne zvukove drekavaca ili nekih drugih bića?

Ne, drekavce ponekad samo čujem na TV-u. 🙂 Znate, kad je noć, kad ste sami u nekoj nedođiji, usred šume, ili u kući za koju se priča da u njoj obitavaju duhovi, logično je da se um poigrava sa vama, pa čujete neverovatne stvari. U jednom selu pored Loznice prenoćio sam u napuštenoj “kući duhova“, i tad sam mogao da se zakunem da sam čuo korake po zemljanom podu između napuštenih zidova s oljuštenom bojom i prozora bez okvira koji su kao velike crne rupe u obliku pravougaonika buljile u mene čitavu noć. Dođe onda taj strah, uvuče se pod kožu, ali sada, s ove distance, mislim da se upravo samo strah poigravao sa mnom. Takođe, postoje i prorodni fenomeni, čemu pripisujem viziju prozirne lepotice u belom koju sam “sreo“ na Žitnom trgu u Sremskoj Mitrovici.

Jesi li ikada stupio u kontakt sa duhovima?

Ne, osim ako susret iz Sremske Mitrovice tako ne doživimo… Ne verujem u duhove, verujem u energiju koja nikada ne nestaje, a mi prosto još ne znamo sve njene oblike. I verujem da ih nikada i nećemo saznati. Duhovi su naše “racionalno“ objašnjenje za stvari i pojave koje ne razumemo.

Prvi deo knjige bavi se mitovima, legendama koje kruže Srbijom. U najavi je drugi deo. Koliko je potrebno vremena pripremiti sav materijal za objavljivanje?

Prilično, jer koncept koji sam odabrao zahteva dosta putovanja, i još više razgovora sa ljudima. Često se dogodi da trag bude pogrešan i da se dosta vremena izgubi zbog neke pogrešne informacije. Ali i to je deo istraživačkog posla za jednu ovakvu knjigu. S druge strane, ja zapravo nikad nisam jurio misterije, one su gotovo po pravilu uvek stizale mene, tako da… Da, doza sreće mora da postoji, ali i puno rada i upornosti.

A hrabrosti?

Ili nepromišljenosti. 🙂 Naivnosti, možda… Već sam rekao da smatram da za sve postoji neko objašnjenje, samo mi nismo uvek spremni da ga spoznamo. I zato ta vrsta straha, da će mi se nešto loše dogoditi, ne postoji. Ipak, u određenim situacijama, strah je neophodan i dragocen saveznik, jer vas sprečava da pravite gluposti. Važno je samo ne dozvoliti da ovlada vama i vašim postupcima. Pa, ako se to zove hrabrost, onda dobro.

Koji “Dosije X“ u biblioteci sablasti će ti zauvek ostati u sećanju?

Ako bismo za referencu uzeli TV seriju “Dosije X“, koja definitvno spada među meni najomiljenije, od situacija sa kojima sam se na ovim prostorima sreo verujem da bi Molderu i Skali najzanimljiviji bili slučajevi prokletstva starog groblja u Stepojevcu, vudu-magija u Beogradu, ukleti automobil i “kišni čovek“ s Dorćola…

Da li Srbi više vole teorije zavere ili estradne skandale?

To su, pored fudbala, dva omiljena srpska sporta. Ne znam šta više vole, to je mrtva trka. 🙂

Kakve su šanse da vanzemaljci žive među nama?

Velike. Suludo je misliti da smo sami u svemiru. A ima stvari koje nam jasno ukazuju na to da su našu planetu nekada posećivale vanzemaljske civilizacije. Ili, da se ipak ogradim, mi u ovom momentu nemamo bolje objašnjenje za to.

Sanjaš li čudne snove?

Svi sanjamo čudne snove. I… šta je uopšte čudno? Eto, za snove znamo već vekovima, a još ih niko nije do kraja objasnio. Zar to nije samo po sebi čudno.

Šta si naučio iz dosadašnjih iskustava sa nepojamnim?

Savremeni život razmazio je ljude. Sve im je lako dostupno i misle da su popili svu pamet ovog sveta, jer na Guglu mogu da pronađu svaku informaciju. A do skoro smo mislili da gromovi i munje nastaju kad se Bogovi na nebu ljute ili ratuju. Strah dolazi od neznanja. Zato je, sada više nego ikada ranije, potrebno biti hrabar, radoznao i otvorenog uma. Znanje je jedina prava supermoć koju posedujemo.

Kada možemo da očekujemo nastavak knjige?

Obećanja o tom terminu više ne smem ni sam sebi da dajem. Voleo bih da to bude do kraja 2019. ali videćemo.

Poruka koju bi ostavio vanzemaljskoj inteligenciji na nekom satelitu, glasila bi…?

Dođite, nećemo vam ništa 🙂 Lagao bih, naravno, jer ova civilizacija ničim nije pokazala da je spremna da otvorenog uma i srca dočeka i razume nešto što je drugačije, ali s nekom detinjom naivnošću se nadam da bi taj susret, dokazano saznanje da nismo sami u svemiru, na neki način probudilo ono najbolje u nama i pomoglo da sačuvamo planetu koju danas tako sistematski uništavamo.