TV lice, kolumnista, pisac i nadaleko istaknuti beogradski psihoterapeut, koji nadrealne želje nacije leči realnim metodama tradicionalne psihoterapije, trudi se da piksele svakodnevnih fenomena poređa tako da vizualizuje kristalno jasnu sliku srpskog društva. Kao autor romana “Tablet“, “Fejsbuk predator“ i “Ljudski aparat“, na više stotina stranica obračunava se sa hipokrizijom savremenog sveta i pod lupu stavlja društvene anomalije koje su perfidno infiltrirane u sve pukotine poretka neslobode. Marko Braković i njegova malenkost.

 

 

Današnja laka zabava postala je neka vrsta humorističkog tumora koji je teško odstraniti. Da li nam nedostaje doza ozbiljnosti koja podrazumeva realniji dodir sa stvarnošću?

Naše društvo je duboko poremećeno, prvo na mentalitetskom, a onda i na svakom drugom nivou. Nedostaje nam mnogo toga, a ozbiljnosti i realističnosti ponajviše. Da se ja pitam, uveo bih u osnovne škole esej Arčibalda Rajsa “Čujte Srbi”. To je veoma važna knjiga.

Duša je ring u kojem se bore anđeo i đavo. Ko su navijači u tom borbenom meču?

Nije tako jednostavno. Naš, ljudski mozak je veoma složen aparat. Ono što je njegovo prokletstvo je neokorteks. To je naš, originalni ljudski čeoni režanj koji ima svest o tome da smo ovde privremeno i da ćemo zasigurno umreti. Životinje nemaju tu svest već samo instinkt da im nije dobro. Mi to znamo od najranijih dana i tu se krije većina ljudskog prokletstva, loših osobina, ratova i drugih tragedija kojih na taj način, kod životinja nema. O tome je zapravo ceo moj treći roman “Ljudski aparat”.

Koja je razlika između psihologa, psihijatra i neuropsihijatra?

Psiholog je završio psihologiju i nema obuku za psihoterapeuta i može biti samo savetnik. Dakle, ne sme niti može da radi dubinsku psihoterapiju. Psihoterapeut je završio fakultet društveno humanističke orijentacije (psihologija, pedagogija, andragogija, medicina, socijalni rad…), a onda završio petogodišnje postiplomske studije iz neke od psihoterapijskih oblasti (ima ih na desetine) i on može da radi psihoterapiju, savetovanje, koučing. Ne sme da prepisuje lekove jer nije obučen. Psihijatar je završio medicinu i onda specijalizirao psihijatriju i bavi se lečenjem duševnih bolesti i prepisivanjem psihijatrijskih medikamenata. On takođe može biti i psihoterapeut ako je završio neki od modaliteta. Neuropsihijatar kao profesija više ne postoji u tom obliku. 

Američki neuropsihijatar i pisac, Irvin Jalom, napisao je knjigu “Lečenje Šopenhauerom“. Koji bi naslov adekvatno pristajao srpskoj populaciji? “Lečenje…“? 

Imam jasnu ideju o tome kako se kao nacija možemo spasiti, ali to neću iznositi javno, a i nema potrebe jer se taj scenario najverovatnije neće ostvariti.

Kakva je građanska svest u Srbiji kada je u pitanju odlazak kod psihoterapeuta?

I dalje postoje tabui kada je psihoterapija u pitanju, ali je situacija osetno bolja nego što je bila kada sam ja počinjao, pre nekih jedanaest godina.

Da li su pisci bolji psiholozi ili su psiholozi bolji pisci?

Teško pitanje. Veoma teško. Ja sam i psihoterapeut i pisac, pa sam svakao dobar. Valjda. 😊

Društvene mreže perfidno su postale „antidruštvene“. Da li to treba da nas zastraši?

Ono što treba da nas plaši je teror političke korektnosti što je zapravo paravan za cenzuru i uklanjanje slobode interneta i slobode govora, koji se okrenuo protiv svojih tvoraca.

Koliko je privatnost pojedinca postala javna i zašto svesno pristajemo da naša intima bude svima dostupna? Da li je želja za potvrdom od strane okoline toliko jaka da jasno ukazuje na ozbiljan problem sa samopouzdanjem?

Ima tu mnogo istine. Niko od nas ne cita sitna slova, jer nas mrzi. Svima nam je lakse da kliknemo “I agree”. Potvrda okoline je čoveku uvek potrebna, a danas je to lajkovima dovedeno do neverovatnih nivoa. Ljudska tragičnost je danas najočiglednija i lako se vidi ili primeti. Odgovor na pitanje zbog čega je tako, piše u mom odgovoru na drugo pitanje.

Da li je važno i korisno da se javno govori o društvenim problemima i da se kritičko mišljenje iznosi kako na televiziji, tako i na internet sadržajima?

Jako je važno i ono je okosnica mog javnog posla i rada, evo, već skoro deset godina.

Kako bi definisao pojam dostojanstva i kakav je odnos savremenog čoveka prema istom?

Dostojanstvo je vernost svojim životnim principima i otpornost na luksuz i novac. Sve je teže danas biti dostojanstven i to je više eksces nego što je pravilo. Dobri i časni ljudi su danas retki primerci i izazivaju prijatno iznenađenje i odstupanje od pravila. Neoliberalni kapitalizam je u svojoj velikoj krizi, i biće sve gore dok se ne potroše svetske zalihe nafte. Kažu, za oko 30 godina. Treba sve ovo nekako izdržati. Teško je.

U kojoj meri nam karakter određuje sudbinu?

U velikoj meri. Naše vrednosti, moral, identitet i integritet su naša karma. Posledice naših odluka i poteza se vremenom akumuliraju u naš životni ishod i saldo, i to se zove karma.

Da li psihologija u potpunosti odbacuje pojam “sudbine“ ili samo pravi skeptičan otklon od iste?

Ideja o “sudbini” kao ishodu koji nas sigurno čeka šta god radili je obična budalaština. Isto kao i vera u Boga ili još gore, crkvu. 

Tvoje knjige bave se aktuelnim društvenim problemima dotičući se fenomena pornografije, rijaliti programa, društvenih mreža… Koliko je knjiga “Ljudski aparat“ dokument svega što živimo?

Moji romani su dokument jednog neverovatnog civilizacijskog trenutka i ja sam romanopisac i hroničar perioda kasnog kapitalizma. Inače, jedan sam i od pionira književnog pravca “digitalni realizam”. Pored mene, tu su moje kolege i prijatelji pisci Igor Marojević i Aleksandar Ilić.

Plašiš li se toga o čemu pišeš?

Ovo je najbolje pitanje koje sam dobio od kada se bavim javnim poslom. U početku ne, ali što sam stariji sve više se pribojavam svega o čemu sam pisao: samoće, taktičkih nuklearnih udara, prevelikog promiskuiteta i polnih bolesti, tiranije i autokratije, smrti bliskih osoba, tajne policije kao i mnogo čega drugog. To je i jedan od razloga što će moj naredni roman biti mnogo manje pretenciozan i imaće pravu, ljubavnu tematiku, na moj način. Radni naziv je “Balada dekadenta”.

Šta bolje povezuje ljude u Srbiji? Duševna oboljenja ili rakija?

Svakako rakija. Alkohol je najbolji socijalni lubrikant.