Njegova noga kročila je na mesta koja su miljama udaljena od oka Srbina. Na prosečna pitanja ne daje prosečne odgovore, a balkanski mentalitet miluje dozom lepog optimizma.  Njegove oči pune su živopisnih sličica, a opisima dalekih zemalja približava nama nepoznatu egzotičnost predela. Bivši učesnik rialiti programa Survivor, prešao je novi nivo igrice preživljanja, i otišao korak dalje. Voditelj popularne televizijske emisije Bez granica sa Andrejem, kao pustolov bez limita, demistifikovao je svoja razmišljanja i poglede na svet za Javnu Lajnu.

 

 

Kako si se osećao na snimanju prve epizode emisije?

Počeo sam sa snimanjem divljih predela Srbije, 2014. godine Pun entuzijazma i želje da pokažem da ono što radim zaista vredi. Jedino je problem bio što u tom momentu apsolutno nisam imao pojma šta bi trebalo da radim, kako da napravim priču, snimim divlje životinje, pratim ih… Da, bio sam pod pritiskom da li ću uspeti, ali eto, danas, pet godina kasnije dobio sam odgovor. Ili se barem nadam da sam uspeo. U svojoj glavi jesam, u drugim ne znam, ali to mi nije ni bitno, svoju priču ću uvek ispričati onako kako želim i mislim da treba, tuđa mišljenja retko kada prihvatam, takav sam.

Da li je deo srpske populacije toliko nepismen, da bi bolje bilo da se služi klinastim pismom, a ne javnim oglašavanjem na društvenim mrežama ?

Ne bih to generalizovao na pojedini narod. Nisu društvene mreže nešto što treba da odredi čoveka, ja sam prvi primer. Nikada ne bih postavljao nešto zbog čega ću imati više pratilaca, pregleda ili lajkova, šta god. U mom slučaju, poenta je probuditi svest kod ljudi, upoznati ih sa svetom koji možda većina njih neće imati priliku da vidi i doživi. Edukacija. Za to se zalažem od samog početka i to će mi uvek biti prioritet. Naravno 21. vek je i društvene mreže su neizostavan deo svakog posla, ali ipak treba da ih koristimo na pravi način i u prave svrhe, da ne prelećemo samo preko neke fotografije, tapnemo dva puta za lajk, a ne pročitamo sadržaj ispod. U tome se moji postovi razlikuju, jer imaju tekst, priču. Fotografija mora da ispriča priču.

Koliko si se susretao sa istinski gladnim ljudima širom sveta?

Gotovo svakodnevno, s obzirom na to da su destinacije koje istražujem daleko od turističkih ruta i mesta u koje ljudi zalaze.

Imaš li “tarzanski’’ problem kada zavšiš ciklus snimanja u nekoj svetskoj “nedođiji’’ i vratiš se u svoju zemlju koja je nedođija bez znakova navodnika?

Uvek volim kada se vratim u Srbiju jer tu su mi prijatelji, porodica i ljudi koje volim. Za mene nije nedođija, već mesto u koje se uvek rado vraćam.

Kako izgleda period prilagođavanja nakon dolaska u civilizaciju?

Nema tu mnogo vremena, jer nakon snimanja sledi postprodukcija epizoda i 24/7 rad do sledeće snimajuće destinacije kojoj prethodi par meseci pripreme.

Koliko je teško biti Srbin u džungli?

U džungli je teško samo onima koji odlaze u nju kako bi nešto dokazali. Ja to ne radim. U džunglu idem da nešto saznam, istražim i uživam u iskonskoj lepoti mesta koja se ne menjaju od perioda nastanka planete po kojoj hodamo. Najteže mi je biti “u betonu“, okružen ljudima .

Da li su tvoji susreti sa najrazličitijim plemenima dokaz da ljudima nije neophodan jezik za komunikaciju, već emocije koje se neverbalno iskazuju?

Definitivno. Poznavanje bilo kog svetskog jezika u takvim situacijama nema poentu, pa se uvek oslanjam na gestikulaciju i ljudsku emociju, a da bih bio apsolutno u tome uvek pričam na srpskom. Svuda prolazi, ne zbog srpskog nego zbog emocija koje kroz svoj jezik mogu da prenesem na njih. I u njihovom slučaju je isto.

Koliko ti je dosadašnje iskustvo pomoglo da razbiješ neke predrasude prema ljudima?

Nemam predrasude. Nisam od onih koji donose zaključke o ljudima na osnovu jednog viđanja, razgovora.

Da li je čovek loš ukoliko nije svestan svoje zlobe?

Svako od nas je zao, na neki sebi svojstven način, pa je ovo pitanje definitivno za dublju analizu za koju baš nisam stručan.

Koliko se slažeš sa rečenicom – Kakva si zver, takav ti je plen?

Svi imamo drugačije želje. Neko će sreću pronaći u malim stvarima dok nekome ništa ne može da uzdrma tu žicu sreće, šta god radio, dobio, postigao. U mom slučaju, ja sam uvek u potrazi i ne postoje stvari koje mogu da me zaustave i zasite. Ta glad nije glad za materijalnim nego za znanjem koje kroz svoja istraživanja pokušavam da prenesem drugima. To je beskonačni put.

Da li je Balkan razjarana zver čija je čeljust širom otvorena jer joj je u zadnjicu ubrizgan otrov koji čini da se urlik bola daleko čuje?

Svaka zemlja u kojoj sam bio mogla bi se tako opisati. Niti smo gori niti bolji od drugih. Eto, predrasude. Svaka jedinka na ovom svetu bilo u ljudskom ili životinjskom obliku jedinstvena je.

 Najlepše sećanje koje nosiš iz Afrike je…?

Definitivno život sa Bušmanima, jer sam dobio privilegiju da živim sa ljudima koji vode takav način života kao njihovi preci, duboko u divljini, pod vedrim nebom, prepušteni sami sebi i prirodi. Dok njih nisam upoznao mislio sam da tako nešto ne postoji više u 21. veku, ali razuverili su me i beskrajno ću im biti zahvalan na tome.

Šta možemo da očekujemo u narednim epizodama?

Naredna sezona kreće u septembru i biće jako zanimljiva s obzirom na to da sam pored Južne Afrike radio i Centralnu Ameriku. Definitivno raznoliko.

Zašto baš televizija N1?

To je televizija koja je prva videla potencijal mojih serijala i kada su mi svi lupali vrata pred nosem ne verujući u ono što radim, N1 je čvrsto stajala iza toga da će serijal definitivno biti ono što je danas. Uz to je profesionalna u svakom smislu te reči i velika mi je čast što sam deo nje.

Najveći poraz i najveća pobeda koju si doživeo je…?

Svaka pobeda koja sam doživeo došla je iz poraza, poraza koji me uvek tera dalje, da dokažem sebi pre svega da ja to mogu.

Mesto na svetu koje nisi posetio, a želeo bi je…?

Australija.

Koju životinju bi voleo da imaš kao kućnog ljubimca, a koja ne pripada našim predelima?

Ne bih voleo da imam bilo koju životinju kao kućnog ljubimca jer njima nije mesto tu, već u prirodnim staništima, na slobodi.