Ana Stanić na šinama muzičke čarolije

Pop pevačica i kompozitorka Ana Stanić, nedavno je održala koncert  u Centru za kulturu „Vlada Divljan“. Nakon što je publiku prošetala kroz vreme podsećajući ih na hitove sa početka svog umetničkog puta, odmotala je klupko emocija i podsetila na kvalitet zvuka koji nežno osvežava memoriju i vraća zamah novim vremenima. Uprkos tome što iza sebe ima šest albuma, vanvremenske pesme i višedecenijsko iskustvo na javnoj sceni, i dalje neumorno „vrti točkove“ ka svom krajnjem ostvarenju…

 

Na kakvim šinama je postavljen tvoj muzički voz, kuda ide i da li se deli na tri klase?

Moj muzički voz je na prilično stabilnim šinama i ide samo u jednom pravcu i nema tri klase, već sve što predstavlja jeste spojeno u jednu klasu i nema razlike.  Svih ovih godina on vrlo lagano i uporno ide ka svom cilju.

U današnjim pesmama promenio se način na koji žena pati jer je ostavljena. Ranije su tekstovi bili puni tuge, a danas puni besa. Zašto je to tako?

Mislim da i danas ima tekstova koji su puni tuge i da je i ranije bilo onih koji su puni besa i nemam utisak da je to neko pravilo, ali fakat je da su se pojavile pevačice na svetskoj sceni koje su krenule da ističu žensku nadmoć i da ne dozvoljavaju sliku u kojoj je žena ostavljena i slomljena. Meni se to sviđa. Naravno da sam i za emotivne pesme i za to da se emocija pokaže, ali drago mi je da postoji i ova druga tendencija jer sam uvek imala problem da otpevam tekst koji bi mi neko drugi radio, pa i onda ako bi se dogodilo i da isti izađe iz mene, uvek mi je teško  da stanem iza teksta koji me stavlja u podređen položaj i koji me čini previše ranjivom, jer imam problem da se povežem sa tim u pesmi.

Koja pesma te rastavlja na stihove?

Pesma benda Stereophonics „Maybe tomorrow“ koja me svaki put na poseban način dirne… Ima neke simbolike u tome: „So maybe tomorrow I’ll find my way home“

Kada ti se dogodio krešendo u toku karijere?

Evo, sada! Bilo je i ranije takvih situacija, ali sada sam izgurala neverovatno kompleksnu muzičku, tehničku i umetničku ideju sa čitavim simfonijskim orkestrom i bendom i di-džejem i gostujućim muzičarima i horom… To je nešto na čemu sam radila par godina unazad… Trebalo je sklopiti sve te ljude, naći prostor, uraditi aranžmane i napokon se to sve odigralo pre malo više od nedelju dana u Centru za kulturu „Vlada Divljan“. Moja pop simfonija ugledala je svetlost dana, odnosno „mrak noći“ te večeri i ostavila prilično jak utisak na ljude što mi je mnogo milo i imam utisak da sam sada sebe kao umetnika podigla na jednu lestvicu više.

Veruješ li u samoispunjujuće proročanstvo u smislu da ako tačno znaš šta želiš i hrliš smelim koracima ka cilju, otvoriće se prilike i ono će se neminovno ostvariti?

Od kada znam za sebe verujem da ako znaš šta hoćeš i ako si spreman da na tome radiš, strpljivo čekaš i ne odustaješ pri prvoj prepreci koja se dogodi, na kraju uspeš u vezi sa tim što si toliko želeo. Uvek sam u nekim planovima i projektima, i mnogi se ni ne dogode, ali ja ne odustajem od njih. Kada sam nekima pričala pre dve godine o ovom koncertu,  verovatno su mislili da sam odustala, ali sam na kraju to izgurala. Stalno pred sebe treba da postavljamo nove i sve teže ciljeve. Postoji neverovatan osećaj zadovoljstva kada izvedeš nešto što ti je delovalo neizvodljivo i to se ne može rečima opisati.

Jesu li pojedinci sa estradne scene jasan paradoks bićima iz grčke mitologije?

Ne bih to mešala… Obožavam grčku mitologiju i jedna od meni omiljenih knjiga u osnovnoj školi je bila „Imenik klasične starine“ Vladete Jankovića i znala sam bukvalno sve likove. Neke osobe sa današnje scene ne bih nikako stavljala u taj kontekst, ali svakako ima grotesknih… Ha, ha…

Da li ti je ikada kardiolog dijagnostikovao poeziju na srcu?

Moje srce i poezija su svakako povezani i celo moje biće je vrlo emotivno što izražavam kroz muziku i kroz poeziju, odnosno kroz muzičke tekstove, pa sam sigurna da bi neki doktor primetio tu veliku povezanost ukoliko bi umeo da je dešifruje.

U kojim trenucima levitiraš na ćilimu ljubavi?

Kada sam zaljubljena ili kad volim. Nisam u životu imala neke duge periode da nisam zaljubljena i da ne volim, to je modus mog života, naročito kada sam sada već dugo u ljubavi i u vezi. Mislim da je sve drugačije kada voliš i kada si voljen. To ne znači da ljudi koji su solo ne mogu da budu srećni, ali ljubav je najveća blagodet i najveća inspiracija.

Razlika između posla i životnog poziva jeste što posao radiš da bi preživeo, a životni poziv služi tome da bi dete u tebi preživelo. Kako se nosiš sa tim?

Pogodila si me sa ovim pitanjem… Za sve ovo vreme bavljenja muzikom nikada to nisam nazvala svojim poslom jer mi to zvuči mnogo rogobatno, tako da muzika nije moj posao nego bukvalno poziv, jer nju vezujem za nešto iskonsko unutar sebe i za ljubav sa kojom sam se prvi put susrela kada sam bila mala. Posao podrazumeva da čovek u okviru njega radi i izvršava zadatke, a ovo je nešto što je mnogo dublje jer je povezano sa srži moje ličnosti koja mora da izađe napolje kroz muziku. Bila bih mnogo nesrećna da nisam sačuvala dete u sebi i da je ono zauvek nestalo.

Osećaš li najveću odgovornost onda kada ti daju slobodu i poverenje?

Naravno, to je prirodno…  Sloboda mi je neophodna da bih funkcionisala. Veliki sam individualac u pristupu svemu i teško funkcionišem sa silnim ograničenjima i sputavanjima, a kada mi neko pruži poverenje – pre bih izdala sebe nego drugog. Imam osećaj koji me često i koči, a to je odgovornost prema drugima, prema datom obećanju ili prema tuđim očekivanjima što  me nekada košta živaca i užasno me povredi kada neko nije odgovoran prema meni. Budem ranjiva kada očekujem odgovornost od strane drugih, pa se ona ne dogodi, a nažalost, puno ljudi u poslu nema tu vrstu odgovornosti.

Ko je imao veću tremu pred koncert – publika ili ti?

Neki fanovi koji me dugo prate, slali su mi da imaju ogromnu tremu i da su jako uzbuđeni pred koncert i hvala im na tome jer bih ja imala tremu samo za nekog svog najmilijeg, tako da mi je to bilo jako dirljivo… A ja sam bila u jednom neverovatnom stanju u kome se čuva milion informacija, briga i istovremeno ushićenje u kom ne možeš da dočekaš da staneš pred ljude, uz gomilu tehničkih pojedinosti kojih si isto svestan… Tokom celog koncerta bila sam kao u transu. Neretko se dogodi da ne uspeš dovoljno da uživaš kada si uključen u neku veliku organizaciju, a ja sam uključena u svaku koja se tiče mene. Na ovom koncertu sam zaista uživala i prepustila se muzici, osećanjima, povezanosti sa publikom i ta dva sata živela sam jedan od svojih najlepših trenutaka.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *