Da nije samo čovek od reči dokazuju i njegova brojna dela. Knjige, studijski albumi, jedan knjigoalbum, zbirka tekstova, kao i stotinak kolumni za razne redakcije, jesu šarenolik opus kreatora koji dokumentuje stvarnost u kosmopolitskom maniru. Tišinu nadopunjuje muzikom, muziku angažovanim tekstovima i tako prečišćava otrove savremenih isparenja… Umetnik koji opipava puls društveno-političkih okolnosti, glasnogovornik i državni prijatelj  – Marko Šelić Marčelo.

 

Da li je politička korektnost globalna pojava ili pojava koja teži da postane globalna kao novi ideal čoveka 21. veka?

To je pitanje za sociologe. Moje laičko mišljenje: politička korektnost izgleda mi kao dobronamerna ideja koja se na kraju okrenula protiv sebe same. Pokušaj da se vređači ukrote završio se, između ostalog, i time što vređač sebe proglasi žrtvom kad ga nazoveš vređačem. To je tako s ljudskim izumima, jedno je prvobitna svrha a drugo krajnja primena. Dinamit bi lepo mogao da nam posvedoči.

Da li se društvena neaktivnost pojedinca može smatrati nekim oblikom aktivnog učešća u formiranju društva?

Isprva zvuči paradoksalno, ali zapravo je tačno tako. Jednostavno je: okretanje glave na drugu stranu od nepravde sasvim sigurno koristi nepravdi, a ne žrtvi nepravde. Nereagovanje na nepravilnosti pomaže da nepravilnosti postanu pravilo. Tolerisanje javašluka je nečujna, ali temeljita afirmacija javašluka. Naši ljudi su uvereni da ništa ne mogu da promene i zato su pasivni, ali istovremeno su svedoci da se iz godine u godinu sve menja: postaje gore. Kad izostane svest o tome da postoje građanske dužnosti, posledično se izgube i građanska prava – jedno po jedno postaju mrtvo slovo na papiru.

Ako u Srbiji nešto vredi isključivo onoliko koliko je neko spreman da plati, da li to znači da smo svi na licitaciji?

Zavisi da li smo pristalice fraze „svako ima svoju cenu”. To nije isto što i svako ima svoju ucenu. Ovo drugo dalo bi se razumeti: teško je držati se moralnih principa kad neko preti tvojim bližnjima ili tebi samom ugrožava bezbednost. Dakle, treba razlikovati pretnju od potkupljivanja. Kod nas su, međutim, na delu oba. Pri čemu aktuelni režim, izgleda, misli da je neka vrsta džentlmenstva to što prvo nude potkupljivanje, pa tek onda prete. A pre svega toga provuku ljude kroz blato, da ih razlabave.

Kako se danas tumači društveni angažman?

Tumači se od strane širih masa kao „mešanje u politiku”. Ni ovde ne bih da se mešam sociolozima i politikolozima u posao, ali meni to izgleda kao čist simptom pretpolitičkog društva. Zato doživljavam izuzetno licemernim onaj vazda prisutni vapaj da se „pojave neka nova lica”: ako smo svaku javnu ličnost koja se drznula na aktivizam oklevetali da se meša u politiku, kako ćemo tek dočekati ta nova lica? Upravo zato smo sami sebe osudili na iste političke aktere već decenijama. Neka nova lica – a svakako verujem da će pre ili posle ona iskrsnuti – imaće u ovom ekosistemu tri prepreke: vlast, opoziciju i narod.

Nova religija koja propoveda materijalizam i telesni nudizam čini da se mnoge pripadnice ženskog roda podvrgavaju plastičnoj „liturgiji“. Smatraš li da će ova pojava imati svoj kraj ili je to tek početak?

Tek početak. To je planetarni trend, mi smo samo odjek. Žalosno je što se pojava zahuktava uporedo s borbom za savremenu ženu, ravnopravnu, nezavisnu i ponositu: opšti konzumerizam i površnost čini da se žena nikad ne oseća dobro u svojoj koži, jer devojčice s 15 pokušavaju da izgledaju kao žene s 35, a onda s 35 zatežu kožu da izgledaju kao da imaju 15. Ipak, valja primetiti da tu često ima i ličnog izbora, ne samo „pravila epohe” – ako te neko želi „prepravljenu”, zašto uopšte jurcati za pažnjom baš tih muškaraca? Kad bi meni neka žena kazala da bi me volela samo ukoliko bih postao viši, ne bih otišao na srednjovekovnu spravu za mučenje rastezanjem nego bih potražio neku kojoj bih bio potaman baš ovakav kakav sam.

Industrija trača golica maštu građana ove zemlje. Može li da se umre od sitničavosti, površnosti i naslađivanja tuđim nesrećama?

Golica maštu građana bilo koje zemlje. Muka je što se kod nas to otrglo svakoj meri. Od toga se, međutim, ne umire. Od toga se odumire. Otupljuje se, sporo i tiho.

Koje reči za tebe imaju jačinu koje se ne mogu izmeriti ni na Rihterovoj skali?

Nekako baš one reči i rečenice kojima se kod nas ispraznilo značenje. Na primer, mislim da je reč „izdajnik” veoma, veoma ozbiljna. To se ne može tek tako reći nekome samo zato što ti je antipatičan, u njoj nema ničega naročito apstraktnog: ona označava osobu koja vrlo konkretno šteti svom narodu zarad lične koristi. Toga još kako ima kod nas. Ali mi se zamajavamo time da taj bedž prikačimo bilo kome ko uopšte izrekne kritiku; za to vreme, neko dopušta da radnici na građevini, naši zemljaci, ginu zarad nečijeg bogaćenja; neko pljačka državne firme; neko krade intelektualnu svojinu i plagira doktorat; neko stavi fantomke i maltretira ljude u Hercegovačkoj; neko zapali kuću novinaru; neke žene izađu da podrže zlostavljača žena. A neko, iako je celog života posvećen instrumentu, za sto evra pristane da glumi simfonijski orkestar autotjuneru koji baljezga gluposti – i na taj način saučestvuje u kulturološkom štetočinstvu nad svojom zemljom. Veće ili manje, sve su to izdaje. Takođe, rečenica „sram te bilo” više nema težinu, a za mene je teža od svake psovke.

U „Nindža kornjačama”, mutanti su kanalizacionog porekla. A na Balkanu?

Hah, zapravo – nisu: u kanalizaciju s dospeli pre mutacije. A onda su onamo bili izloženi supstanci koja uzrokuje mutacije. Dakle, dva faktora: sredina i izloženost.

Da li bi sadašnjoj vlasti poručio – pusti nas, da odeš?

Završilo se vreme kad se njima išta poručivalo poručivanjem.

Da li bi poželeo plitkima sve najdublje?

Ne baš, jer „najdublji” mogu biti i mržnja, i jarak, i nesreća. A ja im svakako ne želim ništa slično. Voleo bih da niko ne bude plitak, ako ovde pod plitkim podrazumevamo površnost i neukost, ali to se neće rešiti pukim lepim željama, i posebno se neće rešiti ruganjem kalibra „krezubi”. Rešiće se jedino prosvetiteljstvom, koje je posao za celo društvo. Dakle, više Dositeja a manje snobovluka, više strpljenja a manje isklizavanja u prezir. Jeste istina da situacija provocira na ružne reakcije sve nas, ali moramo se prizvati pameti i notornom čovekoljublju.

Šta je u stanju da te smekša kao da si popio Lenor?

Ljubaznost. Uvek.

Kakva je trenutna facijalna ekspresija na licu Srbije? A na tvom licu dok daješ odgovore?

Slična. To su umorna lica koja osećaju da su zarobljena u vrzinom kolu. Kucam jedan isti intervju već godinama, jer su pitanja ista – samo ponekad, kao tvoja, maštovitije sročena. Iskreno, svaki kucam po nekoliko sati ne bi li odgovori bili iole inspirativni čitaocima, i svaki put kad me neko pita za intervju nešto mi se u stomaku pomeri. Mi više ne pričamo o svojim zanimanjima, mi smo stavljeni pred izbor da nedogledno komentarišemo jednu moralnu nakazu ili da odbijemo intervjue, a to će onda značiti da smo se konačno predali i zavukli u puževu kućicu. I to je odvratna raskrsnica, jer nijedna ulica ne valja. Ali ćutanje pred nepravdom nikad nije ono što ću birati, pa izbora zapravo i nema.