Šta nije OK s onima kojima niko nije OK?

Setila sam se žene i majke u četrdesetim godinama, koja je kod mene svojevremeno došla na samo jednu seansu.

Žalila se na nezadovoljstvo poslom koji radi, na kolege i saradnike, partnere. Razni ljudi su zamerali način na koji komunicira. Umeli su da je okarakterišu kao hladnu. Govoreći o svemu tome, žalila se na ogorčenost i nemogućnost da pronađe smisao i mir u životu, te harmoniju u odnosu s drugima. Čudila se drugim ljudima i pitala se šta je to s njima. Kako to da je ne razumeju, sabotiraju, osujećuju, provociraju i uporno „uzimaju na zub“ ili „vuku za jezik“. I konstantno je prolazila prstima kroz kosu i pokušavala da ne izgleda napeto i nepoverljivo. Štaviše, izgledalo je kao da je kod mene došla na nečiji nagovor ili sugestiju.

Tu seansu pamtim kao jednu od neprijatnijih i napetijih. Osećala sam da je ta žena došla da se složimo i udružimo u čuđenju drugima i svetu kao takvom, ovakvom kakav jeste. Osećala sam da je došla po potvrdu, odobravanje, normalizovanje i saglasnost. I ništa više. Na pitanja koja sam joj postavljala odgovarala je bez prethodnog promišljanja, žureći da odgovori ili prelazeći preko pitanja kao da nije ni postavljeno. Stekla sam utisak da ne prepoznaje važnost nijednog od njih, da se nekima i čudi ili se pita zašto se uopšte postavljaju. Nije pokazala spremnost za sagledavanje šire slike, suočavanje sa sobom i posvećivanje radu na sebi. Na kraju seanse, primetila je da joj razgovor sa mnom „nije naročito koristio“, da „nije dobila ništa konkretno“ jer „nije posavetovana“ Pre toga je, međutim, spomenula da joj se nije svidela konkretnost i direktnost kolege kod kojeg je prethodno bila. Po izraženom nezadovoljstvu seansom, koje je bilo samo još jedno u nizu nezadovoljstava drugim(a), puno mi je zahvalila i nasmejala se, prenaglašeno ljubazno.

Ljudi koji mi se obraćaju za podršku i pomoć uglavnom se žale na zastoje, teškoće, krize i probleme u odnosu prema sebi, partneru, članovima porodice ili kolegama. Svi zastoji, teškoće, krize i problemi uvek su, zapravo, deo nekih i nekakvih relacija, jer mimo odnosa s drugima ni mi ne postojimo. Promišljajući sebe i odnos sa samim sobom, mnogi klijenti su neretko vrlo kritični, zamerajući i grubi prema sebi dok su, s druge strane i istovremeno, vrlo nežni prema drugima pa i krajnje očarani njihovim snagama, vrlinama i sposobnostima, na kojima umeju i da pozavide. Gledajući (u) sebe, uporno primećuju i fokusirani su na sopstvene mane, nedostatke i slabosti, čak su i sasvim blokirani u uviđanju svojih kvaliteta i jakih i dobrih strana.

Neki od ovih klijenata za nedostajuće i nerazvijeno okrive svoje roditelje, koji ih nisu podsticali, ohrabrivali ni pohvaljivali. Neki od njih se ne usude da tako nešto pomisle i izgovore, jer veruju da su roditelji, ipak, postupali najbolje što su umeli i mogli. Klijenti koji su izrazito samokritični takvi nastavljaju da budu i u odnosu s drugim – preuzimaju na sebe krivicu i odgovornost koje nisu sopstvene. Time, naravno, otežavaju ne samo sebi, već i odnosu s drugim koji je živ koliko i svaki od pojedinaca i jednako se može preoblikovati i menjati. Iz ugla i perspektive transakcione analize, ovo je primer Ja nisam OK, ti si OK životne pozicije, vrlo česte u praksi.

S druge strane, neki klijenti žive Ja sam OK, ti nisi OK poziciju. Sebi se dopadaju, sebe prihvataju i razumeju i ne bi se menjali ali, ne znaju šta da rade s „nezgodnim“ drugima koje ne mogu da izbegnu i promene, ali ni da prihvate. Da im drugi ne prave probleme – problema ne bi imali. Ti koji su sebi skroz i uvek OK. Interesantno ili ne, ali, rekla bih da su u ovoj životnoj poziciji mnogi roditelji – žaleći se na svoju decu, primećuju kako bi živeli lepo i u miru da nemir u njihov život ne unose njihova deca. U vezi s tim je, je li, problematično to što su deca na red i svet došla posle svojih roditelja i što su, bivajući baš njihovom a ne decom nekih drugih ljudi, zahvaljujući svojim roditeljima ili uprkos njima – takvi kakvi jesu.

Oni koji su u Ja sam OK, ti nisi OK poziciji imaju teškoća u prepoznavanju i preuzimanju (vlastitog dela) odgovornosti. Žale se na druge, kritikuju ih, okrivljavaju i zameraju im dok, gledajući u sebe, ne prepoznaju ništa ili barem nešto što bi valjalo korigovati za svoju, ali i dobrobit drugih. U ovoj životnoj poziciji bila je klijentkinja čijom sam životnom pričom počela ovu kolumnu. Nije jedina, ni usamljena. Mnogo je onih koji žive isto ili vrlo slično.

Osim one „Nečiji psiholog zna sve o tebi“, društvenim mrežama odavno kruži rečenica u kojoj se kaže da kod psihologa idu ljudi koji žele da nauče kako s onima koji ne žele da idu kod psihologa. Nažalost, često se ispostavi da je upravo tako. Mnogi klijenti s kojima sam radila i radim su beskrajno dobri, senzitivni, nežni, obazrivi i emotivni ljudi, spremni da pomognu i nađu se drugom u problemu ili nevolji, saslušaju i razumeju, potraže (kompromisno) rešenje i uvide kada greše. Opet, nažalost, baš ti klijenti žive poziciju Ja nisam OK, ti si OK, „zahvaljujući” porukama poreklom iz porodice, ali i onim od drugih bliskih i u tom smislu važnih osoba, a koje su se ticale i tiču se konstatovanja preterivanja i preosetljivosti, te nepostojanja idealnog i savršenosti. Za klijente s ovom životnom pozicijom poseban problem predstavljaju upravo opaske i povratne informacije drugih, koje unose i stvaraju dodatnu nesigurnost i navode na preispitivanje i sumnjanje u sebe i svoje. Međutim, iako nije dobro misliti da niste OK i na tome je svakako potrebno raditi, u savetovanju i psihoterapiji ova pozicija može da pomogne i bude od koristi, jer pretpostavlja i znači spremnost i otvorenost za gledanje i polaženje od sebe, suočavanje sa sobom i uviđanje. Ovi se klijenti po pravilu posvete savetovanju ili psihoterapiju i istraju na putu ka promeni. Do koje, ipak, dođu. Pre ili kasnije, iako traje i nije lako. Među onima koji su se natrpeli i natolerisali mnogo je neprobuđenih boraca i heroja.

S druge strane, klijenti koji žive poziciju Ja sam OK, ti nisi OK obično se ponesu poput gore opisane klijentkinje: dođu, ispričaju svoju životnu priču, neprijatno se iznenade ili i naljute i – odu. Nekada im je neko, negde, uporno duvao vetar u leđa samopouzdanja i samoljubavi i, sasvim razumljivo, od tada su u potrazi za istim ili vrlo sličnim tretmanom. I ne pristaju na manje. Ili su, suprotno tome, bili izloženi konstantnom podrivanju odnosa sa sobom i prema sebi, te im nije preostalo ništa drugo do da se, brže bolje, zaštite kakvom takvom sigurnošću u sebe. Obično vrlo krhkom i lažnom.

Da, kod psihologa neretko idu ljudi koji žele da nauče kako s onima koji ne žele da idu kod psihologa. I to je savršeno dobar i zdrav razlog za obraćanje za stručnu podršku i pomoć, jer, s drugima i prema njima uvek možemo biti bolji. Kao i prema sebi. Međutim, kod psihologa dođu i oni koji žele da nauče da menjaju one koji ne žele da se menjaju. Dođu i oni koji ne žele ništa osim da kritikuju druge i žale se na njih. Bilo bi dobro da razumeju i prihvate da samo sebe mogu i valjalo bi da promene. Makar malo.

Izvor: https://www.sitoireseto.com/marina-drobnjakovic-sta-nije-ok-s-onima-kojima-niko-nije-ok/


Marina Drobnjaković

dipl. psihološkinja i psihoterapijska savetnica

https://www.facebook.com/psihoterapijskisavetnik

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *