Ispovesti sa psihoterapije

„Molim Vas na adresu…“

„A to je ona bolnica, ono mislim, za one malo…“, rekao je taksista, pokazujući prstom čuveni znak za lude ljude.

Prećutala sam. Tako mi i treba kad nisam mogla tri ulice peške da odem. Jer mi je toplo, jer je plus 35 napolju. Jer je skoro tri poslepodne, a to je bio jedan jedini termin. Jer gore i nebo i zemlja u avgustu. Jer mi gori pod nogama. A gorelo je i u grudima. Ne mogu više. Želim pomoć.

Bacila sam pare vozaču i zahvalila se na (ne)prijatnoj vožnji. Vidi stvarno, bolnica. Sa reklamom. Ja sam mislila da su psiholozi i psihoterapeuti u lepim salonskim stanovima. Pozvonila sam i ušla. Definitivno sam u bolnici, sve miriše na čisto i sterilno, čak je i gospođa na recepciji previše odmerena, distancirana i nije mi se dopala. Sa kiselim osmehom je u ogromnoj knjizi koja se nije uklapala u moderni enterijer, pronašla moje ime i prezime.

„Vi imate zakazano u 15 časova, sačekajte malo. Sedite, da li želite vode? Napolju je pakao.“

Malo mi je falilo da kažem da mi se čini da sam tek kročila u poseban krug pakla. Umesto toga samo sam se zahvalila. Klima je bila podešena na prijatnih 20 stepeni, ali meni su dlanovi bili mokri. Da li sam se obukla nepristojno? Majica, lanene pantalone i baletanke. Daj, molim te, pa tako se oblačiš svaki dan. Ali ne ideš svaki dan kod psihologa Šta će da pomisli? Opet unutrašnji dijalozi. Krajičkom oka primetila sam da me fina gospođa gleda. Zapravo gledala je moje zgrčene šake. Otvorila su se vrata na spratu, niz stepence je sišla devojka mojih godina, užurbano platila i samo rekla: „Vidimo se“.

Znači, često dolazi, već ima svoj termin. Posle par sekundi se pojavila mlada žena, u teget dugoj suknji i mornarskoj majici.

„Ti si sledeća? Izvini što si malo čekala. Izvoli“, rekla je sa osmehom.

Okej, penji se, tu si gde si, nema nazad. Seti se kako je bilo prvi put kod zubara. Pa bilo je grozno. Htela si da pobegneš. Ali nisi. Zato sada nosiš fiksnu protezu i za koji mesec imaćeš savršene zube. Da li i ova mlada dama može da popravi kvar u glavi i duši pa da sve bude skoro pa savršeno kao moji zubi sada?

„Sedi, raskomoti se. Želiš vodu? Zatvoriću prozor zbog ulične buke.“

Kada bi ti znala kakva je buka u mojoj glavi… Pogledom sam preletela preko prostorije. Bila je vrlo mala. U jednom uglu sto sa kompjuterom, mali ormar, ventilator. Na čiviluku okačen beli mantil i pored stočić sa dve prilično neudobne fotelje. Kutija sa maramicama. Aha, ovde sme i da se plače.

„Pa da počnemo. Šta te dovodi kod mene?“, pitala je sa pogledom punim iskrenog razumevanja i zainteresovanosti. Imala je pogled koji sam mesecima tražila u drugim ljudima. Izvukla sam maramicu.

„Ja… Ja ne mogu više. Sve me boli. Glava, telo… Molim vas, pomozite mi.“

„Polako. Krenimo redom“, izgovorila je tiho.

I krenule smo.

(nastaviće se…)


Autorka teksta: Jovana Kožlović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *