Ispovesti sa psihoterapije 2 (Priča o dva lifta)

Neprijatnu tišinu prekinuo je dubok uzdah. Još jednom sam pogledala levo, pa desno, kao da prelazim ulicu i bilo mi je jasno da je vreme da počnem sa pričom. Imam celih sat vremena da gospođu ili gospođicu koja je sedela preko puta mene upoznam sa paklom u kom sam se nalazila. Pakao možda zvuči prestrašno, ali ja bolju reč za tadašnje svoje stanje nisam mogla da nađem.

,,Zašto mi sve smeta? Zašto me sve ljuti? Zašto su ljudi otišli od mene?“,  svoju priču počela sam sa tri pitanja. Čekala sam reakciju. Nije je bilo. Samo  me je  gledala i bilo mi je jasno da treba da nastavim.

,,Preko noći se sve promenilo. Mama se razbolela. Loše je, dugo je bila u bolnici, ostale su posledice. Deo nje je zauvek nestao. Jedna bitna osoba u tom trenutku je odlučila da me napusti. Prijatelji su se promenili. Ne, čekajte, ja sam se promenila. Svojim ponašanjem sam ih oterala od sebe. Više ne znam šta pričam, vidite, tako mi je stalno, haos, nered, ludilo… Mislim da ludim.“

Više nisam izdržala, počela sam da plačem. Posle par minuta, psihoterapeutkinja me je zamolila da krenem ispočetka. Pričala sam joj o maminoj bolesti, raskidu i novom poslu. U mojoj glavi to su bila neka tri glavna razloga zašto sam se našla u takvoj situaciji. Mirno me je saslušala.

,,Vidiš, tvoje stanje ću ti najlakše objasniti kroz jedan primer. Zamisli veliku zgradu. U njoj postoje dva lifta. Jedan je običan, može da primi šest osoba, penje se i spušta prosečnom brzinom  i ne troši mnogo električne energije, a stanari ga koriste svakog dana. U istoj toj zgradi postoji drugi lift. U njega staje 100 ljudi, za podizanje i spuštanje do desetog sprata neophodno mu je svega par sekundi. Ali isto tako treba mu 100 puta više električne energije. Taj lift se koristi samo u vanrednim situacijama, u slučaju zemljotresa, požara, poplave…“

,,Ne razumem“,  promucala sam.

,,Liftovi opisuju kako mozak funkcioniše. Ljudi kada nisu u opasnosti koriste mnogo manje energije, znači, manje se umaraju. U tvom slučaju, kod tebe je mesecima uključena ta SOS lampica. Potrošila si sve rezerve energije. Telo se buni. Traži pomoć. I skroz je okej što si ovde. Treba samo da shvatimo šta se to desilo i da pronađemo rešenje.“

Slagala bih kada bih rekla da već tada nisam osetila olakšanje. Neko je konačno razumeo kako se osećam. Ali moj mir je vrlo brzo postao najgori nemir. Usledilo je nešto čemu se nisam nadala.

,,Jovana, već sada mi je otprilke jasno šta je problem, ali isto tako to prilično dugo traje. Plašim se da je tvoje telo umorno i da neće sarađivati sa nama, a u ovoj borbi neophodni su nam samo saveznici. Volela bih da čujem još nečije mišljenje. Predlažem ti da se konsultuješ i sa psihijatrom.

Psihijatar? Mora da se šali. Pa pre par minuta sam joj rekla da nisam imala suicidne misli. Okej, loše spavam, slabo jedem, na poslu sam katastrofa… Ali kakav crni psihijatar?

,,Naravno, ako se ti slažeš. Ali to je moja preporuka“, rekla je smireno.

,,Dobro“, tiho sam odgovorila.

Poslednjih 15 minuta terapije se ne sećam. Znam da sam opet bila na onoj istoj recepciji, ispred iste one žene, koja je otvorila onu odvratnu knjižurinu i upisala moje ime.

,,Onda sledeće srede u 16 časova kod doktorke…“, rekla je.

,,Da, hvala, doviđenja“, odgovorila sam odlazeći.

Kada sam izašla na ulicu više mi nije smetalo što je napolju 35 stepeni što nigde nema ni metra hladovine. Ubrzanim korakom išla sam ka stanu. Pored svih onih teških misli i pitanja, sada je pojavila još jedna. Sledeće srede imaću otvoren karton kod psihijatra.

Do stana mi je trebalo svega 20 minuta, bacila sam se na krevet mokra i iscrpljena.

,,Hajdemo na pivo večeras“, pisalo je u poruci koju sam poslala drugarici. Želela sam da joj ispričam šta se desilo i da čujem njeno mišljenje.

Možda od sledeće srede više nećemo biti drugarice.

(nastaviće se…)


Autorka teksta: Jovana Kožlović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *