Kao veliki zaljubljenik u partizanske filmove, zapitao sam se kako oni ostavljaju snažan uticaj i pozitivan utisak na generacije rođene osamdesetih i početkom devedesetih godina, kojima i sam pripadam, uprkos tome što nismo imali skoro nikakvog dodira sa kulturom nekadašnje SFRJ?
Zašto radije po deseti put pogledamo ,,Kapetana Lešija“ Žike Mitrovića, ,,Bitku na Neretvi“ i, ,,Veliki transport“ Veljka Bulajića i ,,Valter brani Sarajevo“ i ,,Most“ Hajrudina Šibe Krvavca i ostale partizanske klasike nego li nove proizvode srpske filmske industrije? Svojstvenost može biti jedan odgovora na pitanje. Za razliku od novih srpskih filmova koji su uglavnom kopija stranih trilera, a neretko i komedija, čast izuzecima, partizanski film je bio svojstven žanr. Vestern jeste imao uticaj na njega, ali partizanski filmovi nisu bili bleda kopija vesterna. Pored socijalističkog mita, partizanski filmovi su širili i slobodarski duh, neustrašivost i požrtvovanost društvenoj zajednici, a tih vrednosti su nam danas puna usta jer ih sve manje ima i nikad ih željniji nismo bili. Heroje tih filmova (Sašu, Kapetana Lešija, Vladu, Valtera i Tigra) nisu mogle da zaustave neprijateljeske divizije, domaći izdajnici, prirodne nepogode i tifus.
Neustrašivo su marširali kroz snežne mećave, nabujale reke, močvare i na kraju pobeđivali. Oni nisu gledali samo svoju korist već su se borili za opštenarodno dobro ne razmišljajući o tome da li je neko Srbin, Hrvat ili Musliman. To su mladi buntovnici, mudri i neustrašivi koji su nadigrali naizgled nepobedivog neprijatelja. A svima nama je u detinjstvu bila želja da budemo heroji koji će spasavati svet od zla i pobeđivati nepravdu, upravo kao što su to radili heroji partizanskih filmova. Eto, zato ti filmovi tako snažno utiču i na naše generacije, a uticaće i na generacije posle nas, jer imaju moć da ohrabre publiku kako bi shvatila da ni najveće prepreke u životu nisu izgovor za odustajanje. Skoro pet decenija su partizanski filmovi davali snažan doprinos opstanku jugoslovenskog društva podstičući zajedništvo kao jedini način njegovog opstanka.
Ne treba iscrpljivati svoj um razmišljajući o tome da li partizanski filmovi istorijski verodostojni. Odgovor je – ne naravno, jer, igrani film makar bio i istorijski ne mora da bude verodostojan. Verodostojan mora da bude dokumentarni film. I Valter i Kapetan Leši su postojali u stvarnosti, ali oni kao filmski likovi imaju veoma malo dodirnih tačaka sa Vladimirom Perićem i Ramizom Sadikuom.
Umetnička sloboda je na prvom mestu. Partizanski film jeste između ostalog bio i žanr koji je štitio tadašnju političku elitu u Jugoslaviji jer nije dovodio u pitanje ispravnost Narodno oslobodilačke borbe i retko kome je padalo na pamet da ga kritički analizira. Eto, na to možemo gledati kao na negativne karakteristike toga žanra. Ali svaki sistem nameće vrednosti koje ga održavaju između ostalog i putem kulture pa ni socijalistički nije izuzetak u tome. Ali partizanskim filmovima se nikako ne smeju zanemariti ni pozitivne karakteristike koje ima, a one preovladavaju.
Kada je reč o umetničkom dometu partizanskih filmova on je neprocenjiv od scenarija, režije, glume fotografije, kamere pa sve do muzike. Na umetnički kvalitet je nesumnjivo uticalo i ratno iskustvo ljudi koji su taj žanr stvarali. Partizanski filmovi su snimani u vreme kada se kvalitet najviše cenio i kada se pažljivo birao umetnički sadžaj koji će se ponuditi publici. To je još jedan od razloga zašto taj žanr tako snažno utiče na naše generacije, kao što je uticao na generacije naših roditelja, a najverovatnije će uticati i na generacije naše dece. Za njihovo snimanje korišćeni su avioni, tenkovi i ostala vojna oprema koja se proizvodila u nekadašnjim jugoslovenskim preduzećima, takozvanim industrijskim gigantima. Na taj način je predstavljena i industrijska moć bivše SFRJ kao i vojna, jer su statisti u partizanskim filmovima uglavnom bili pripadnici JNA.
Partizanski filmovi su naša ,,umetnička vojska“. To je žanr koji ljubomorno moramo čuvati. Retko koje zemlje bi se mogle pohvaliti takvim žanrom. Zahvaljujući tim filmovima je, između ostalog, nekadašnja Jugoslavija bila prepoznatljiva u svetu. Dovoljno je samo reći da je za milijardu Kineza Velimir Bata Živojinović zaista bio Valter i ne treba više trošiti reči na umetničku i bilo koju drugu upečatljivost partizanskih filmova. Verujem da ćemo u budućnosti stvoriti novi žanr po kojem ćemo biti prepoznatljivi u svetu.
Zanimljivo, film ,,Valter brani Sarajevo“ sam prvi put gledao sa Sarajlijom, mojim ocem Živojinom Rakićem. I ovu, svoju prvu kolumnu posvećujem ćaletu. Godinu dana je prošlo od njegove smrti. Više nije sa nama, ali ga se mnogi sećaju kao jednog od najboljih radijskih sportskih novinara i komentatora.
Autor: Milan Rakić
