Ispovesti sa psihoterapije 3 (Opet sreda)

postavljeno

Kao mala mrzela sam nedelju, posebno kada je nedelja veče pa znam da me sutra čeka škola. Zanimljivo, bila sam odličan učenik, imala savršene ocene, pevala u horu, bavila se sportom… Ali i sada mi pomisao na nedelju veče budi neku nelagodnost u stomaku. Nedavno sam pročitala da su to zapravo prvi znaci anksioznosti kod dece.  Ovoga puta moja „nedelja“ bila je utorak veče.

Na susret sa psihijatrom niko ne može da vas pripremi. Zamišljate belu ordinaciju, bradatog čiču koji liči na Frojda i u ruci drži svesku po kojoj nešto piše… Oka nisam sklopila. Ali ni prva ni poslednja neprospavana noć. Sreća u nesreći bila je što nisam išla na posao, nekoliko dana ranije počeo mi je godišnji odmor.

Sreda. Od jutra sam bila napeta. Izostanak poslovnih obaveza dan je činio još gorim. Već u 15 časova sam krenula put ordinacije. Sunce je pržilo, jul se nije predavao. Zvonce, otvaranje vrata. „Zdravo, Jovana“, tiho je progovorila gospođa u holu, zadužena za zakazivanje pregleda. Rukom mi je pokazala da sednem, bio je to znak da sam malo poranila.

Pogledala sam prema belim vratima na spratu. Da li ću na tom istom mestu pričati sa psihijatrom? Stresla sam se. Iz misli me je trgla rečenica „Jovana, slobodno uđi, doktorka te čeka.“ Pa dobro, ako je doktorka, valjda nema brkove i bradu.

Ista ona prijatno rashlađena prostorija, samo umesto mlade žene u dugoj suknji, za stolom je sedela plava gospođa, negovana, doterana, narodski rečeno „prava doktorica“.

„Izvoli… Jovana, zar ne?“

„Da“, izgovorila sam to toliko tiho da sam jedva sebe čula.

„Evo ja sam ovde pogledala šta je tvoja terapeutknjia napisala. Vidim da si mlada, baviš se interesantnim poslom, pa hajde krenimo ispočetka.“

Mrzela sam tu reč. Osećala sam se kao pokvarena ploča. Samo su sad emocije bile nešto brže od reči. Briznula sam u plač. Ne znam koliko dugo sam plakala, stiskajući oči. Obrisala sam suze i pogledala doktorku koja me je mirno posmatrala. Ništa nije rekla, ali bilo mi je jasno da me čeka još jedan mučan prolazak kroz sva dešavanja koja su me naterala da kao osuđenik sedim tu.

Izvor: Talas.rs

Dok me je slušala, pisala je nešto u svesku. Stvarno kao u filmovima. Klimala je glavom. Kada sam završila, ćutala je par sekundi.

„Tebe je baš spucalo“, izgovorila je dok je palila cigaretu.

„Pa…jeste.“

„Ne smeta ti da zapalim? Znaš i mene je svašta snašlo, ovo mi je… A ne znam, rekli bih izduvni ventil.“

Tada sam shvatila da i ona ima svoje demone kojih ne može da se reši iako je silne škole završila, što bi rekla moja baka.

„Vidi, ja bih ti za početak dala terapiju. Vrlo slabu, toliko da možeš normalno da spavaš, jedeš, ideš na posao i da imaš snage da radiš sa terapeutom. Iste ove lekove pije i moja ćerka. Ostala je bez oca…“

Foto: B92.net

Ćutala sam. Znala sam kako se oseća, ali nisam znala šta da kažem. Bilo mi je jasno da nam zapravo svima treba neko ko će nas saslušati. Ukratko mi je objasnila kako se lekovi piju i ispisala recepte. Uzela sam papir i stavila ga u ranac.

„Jovana, vidimo se za dva meseca. Glavu gore. I nešto da ti kažem… Bićeš dobro.“

To mi je bilo potrebno da čujem. Jedna tako prosta, a sadržajna rečenica.

„Doviđenja.“

Užurbanim korakom krenula sam ka izlazu, svega minut sam se zadržala kod gospođe koja mi je na papiru napisala kada mi je sledeća terapija. Vrata su se sama zatvorila i opet sam bila napolju. Sada je sunce bilo prijatnije. Usput sam prošla pored bar deset apoteka. Ali po navici svratila sam u onu kod mene u kraju. Dala sam recept, istrpela još jedan čudan pogled, uzela lekove i izašla napolje. Izvadila sam telefon i napisala poruku drugarici „Večeras u 8? Pivo?“. U roku od par sekundi dobila sam potvrdan odgovor.

Izvukla sam papirić. „Sreda, 10h“. Kiselo sam se nasmejala.

Opet sreda.


Autorka teksta: Jovana Kožlović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *