Koliko je odvojenosti poželjno u bliskosti?

Neki parovi sve i uvek rade zajedno. Oni koji su u takvim vezama najviše uživaju u prisustvu i društvu svog partnera. Neke druge parove, s druge strane, gotovo da ne možete videti zajedno. Da ne znate da jesu – ne biste znali. Između prvih i drugih su oni koji uspešno balansiraju između potrebe za bliskošću i zajedništvom, s jedne strane i potrebe za osamljivanjem i samo svojim vremenom, s druge. S prvim i drugim načinom funkcionisanja sve bi bilo u redu da jeste, ali – od nekog trenutka obično prestane da bude.

Znam za žene i muškarce koji ne mogu da se opuste, budu spontani i stvarno uživaju u razgovoru ili društvu drugih ljudi ako s njima nisu i njihovi partneri. Među njima je mnogo onih koji nastavljaju rečenice svojih partnera, verujući da je to jedan od pokazatelja prave ljubavi. Veruju, dakle, u vrednost i važnost čitanja partnerovih misli. U to da jedno drugom ništa ne moraju da kažu, da partner sve i uvek jasno vidi, oseća i već zna.

Znam za emotivne partnere koji letuju (i) odvojeno, ili prvo sa svojim prijateljima pa partnerima, ali i za one koji ne žele da idu na put ili godišnji odmor ako će ići „samo“ s partnerom. Znam i za one koji spavaju u odvojenim krevetima. Za žene koje gledaju da na letovanje odu u vreme menstruacije, ne bi li izbegle seks sa svojim partnerima. Za žene koje sobu dele s decom, dok njihovi supruzi spavaju u svojim sobama. Ljudi su, zaista, beskrajno dovitljivi u istovremenom održavanju kakvog takvog zajedništva i izbegavanju bliskosti. U samozavaravanju, ignorisanju i negiranju.

Kada je jedan od partnera u potrebi za većom ili bliskijom bliskošću, gotovo po pravilu je to žena. Obično je ona ta kojoj treba više razgovora, verbalnog komuniciranja emocija, malih znakova pažnje, iznenađenja, ponovnog zavođenja i romantičnih trenutaka. Ženama je potrebno da iznova čuju, znaju i shvate da su voljene i željene.

Muškarci, s druge strane, misle da je dovoljno to što su dobri prema svojim partnerkama i brinu za njih i o njima. To što im olakšavaju čineći stvari i obavljajući poslove koje one ne mogu da obave. Misle da je njihovim partnerkama jasno da ih vole i da rade sve što one žele i očekuju. Zato ih svaki put iskreno i zbuni pitanje „Je l` me voliš?“, pa ispred potvrdnog odgovora dodaju i ono „Naravno“. Muškarcima je potrebno da njihove žene jednom i zauvek shvate da ih vole i žele. Potrebno im je da to ne moraju iznova i stalno da govore.

S vremena na vreme, u prolazu vidim parove koji se i dalje drže za ruke. Iako su u godinama u kojima bi to mogli da ne žele ili smatraju rezervisanim za mladost. Pomislim kako je to divno i setim se mnogih mladih parova koje sam usput videla. Svih tih momaka koji su, idući u susret drugovima, žureći izvlačili ruke iz ruku svojih devojaka. Nasmešila bih se i pomislila na dug put odrastanja i sazrevanja koji ih čeka.

Kada bi trebalo da zastanete i promislite bliskost sa svojim partnerom? Pre svega, onda kada osetite da nešto nije u redu s načinom na koji kao par funkcionišete. Da nije prijatno ni udobno biti u poziciji u kojoj jeste. Onda kada shvatite da ste nerazdvojni, umreženi i isprepleteni, stopljeni sa svojim partnerom. Da češće govorite „mi“ nego „ja“, da bez „mi“ i ne postojite. Kada shvatite da teško podnosite i najkraću razdvojenost i gledate da se ne događa bez preke potrebe. Ako brinete, osećate nesigurnost ili ljubomoru i svašta vam pada na pamet kada god svog partnera nemate na oku ili telefonskoj liniji. Nakon što bezrazložno počnete da sumnjate u njega i proveravate gde je, s kim i šta radi iz minuta u minut.

Bliskost s partnerom bi trebalo da promislite i ako vi lično ne vidite da postoji problem, ali ga svi oko vas i vama bliski vide. Onda kada vam je dobro i udobno a ne bi trebalo da bude i neobično je što jeste. Ako ste sami ili usamljeni a u vezi ste. Ili, ako uporno bežite i ne dozvoljavate da vas vole, ne znajući kuda i kako s partnerovom ljubavlju prema vama.

Kako sam se u naslovu ove kolumne fokusirala na odvojenost u smislu zadržavanja sebe u emotivnoj vezi s drugim, osvrnula bih se na „lepljenje“ za partnera, u osnovi kojeg je preokupirani stil emocionalnog vezivanja, oblikovan afektivnim vezivanjem u detinjstvu. S partnerom se stapa nesigurna i osoba niskog samopouzdanja i samopoštovanja, osoba gladna ljubavi i ona koja sumnja u to da je se može voleti takvu kakva jeste. Osoba koja veruje da ljubav partnera mora da zavredi i zaradi, izjednačavajući je sa smislom i svrhom svog života.

S jedne strane, lepljivi partneri se boje ostavljanja i napuštanja, gubljenja partnera i njegove ljubavi. S druge strane, svojim postupcima pre ili kasnije odgurnu partnere od sebe, potvrđujući time ono negativno a bazično o sebi, u šta veruju. Dakle, ako ka partneru idete do granice brisanja granica između njega i sebe, dobro bi bilo da zastanete i pozabavite se odnosom sa sobom i prema sebi. Samoprihvatanjem, samopoštovanjem, samonegom i samoljubavlju. Bilo bi dobro da sebi počnete da dajete bezuslovnu i bezrezervnu ljubav koju dajete onima koje volite.

I znajte da je zapostavljenu bliskost moguće oživeti i ponovo uspostaviti. Partneri koji su zaboravili i više ne znaju kako da budu bliski, a ne sećaju se ni kada su poslednji put bili i kako je bliskost izgledala i u sebi se tada osećala, mogu, ako žele, iznova da je izgrade i nauče da je neguju i čuvaju. Mogu krenuti ispočetka, ponovo se upoznati i zavoleti. I onda kada im se čini da je kasno ili nemoguće.

Na ćutanje, nedeljenje, trpnju i stranost u životu s osobom koja je nekada bila bliska, čovek se u nekom trenutku navikne i počne da prihvata, miri se i pristaje. I postane mu teško i neprijatno da posle trajanja svega toga progovori i pogleda u oči drugog i sebe. I počne da priželjkuje i nada se da će onaj drugi u nekom trenutku nešto reći, pitati ili tražiti, a drugi ćuti i izbegava pogled jer se jednako nada i ne očekuje od sebe. I koliko god da se odnos čini zanemarenim i skrajnutim, može ga spasiti jedna jedina reč koja je početak i želja za nastavkom. Jedna jedina reč.