Miloš Timotijević – Kosmopolita u moralnom smislu

Prepoznatljivo lice srpskog glumišta koje otporno odoleva vremenu i nametnutim vrednostima savremenog društva, sinonim je za reči kao što su istrajnost i kvalitet. Srpska publika naviknuta je na njegov lik kako u filmskim, serijskim, tako i u pozorišnim ulogama, i pomno prati svaki njegov profesionalni pomak. Kosmopolita u moralnom smislu otkrio je ćoškove svojih intimnih promišljanja o svom unutrašnjem rastu, savremenom trenutku, kao i o svojoj profesionalnoj misiji, kako bi istinu i smisao locirao u okvirima svog glumačkog, pa i životnog delanja…

 

Da li Vas proces starenja sve više približava radosti ili nekoj vrsti ozbiljnosti i gorčine?

Ozbiljnosti i gorčine, svakako. Kada pređete polovinu života onda mislite već na to kako ste neminovno bliski smrti i to vas prirodno puni gorčinom, ali daje vam i poriv da što više uradite do kraja i ostavite nekakav trag za sobom.

Na koji uspeh ste intimno najponosniji?

Po mom mišljenju, uspeh je trajanje. Što duže trajete to ste uspešniji, pogotovo u umetnosti jer postoji večito pitanje one osnovne životne egzistencije. Uspeh je ako istrajete u tome da kvalitetno radite svoj posao i to je ono na šta sam baš ponosan. Ovo nije sprint, ovo je maraton tokom kojeg se trkam sa samim sobom i sa vremenom.

Photo: Nebojša Babić

Da li je krajnji zadatak glume da ukaže na život onakav kakav jeste, ili pak, ima za cilj da udahne život svakoj prilici koju oponaša?

Mi se trudimo da u krajnjem slučaju damo alternativu i, ako je ikako moguće, neku nadu ljudima, pogotovo u trenutku u kojem sada živimo. Nastojimo da ljudima ponudimo rešenje kako da se izvuku iz ovog bezidejnog trenutka u kom se nalazimo. To bi trebalo da bude naša služba i to nije samo zadatak glume, već i svake vrste umetnosti.

Photo: Hello magazin

Razlika između posla i životnog poziva jeste u tome što posao radite da biste preživeli, a životni poziv služi tome da bi dete u Vama preživelo. Kako se nosite sa tim?

Apsolutno se slažem sa tim i ne samo dete, nego kao neko ko čisto gleda na svet sa nekim osnovnim ljudskim idealima i postulatima humanosti i čovečnosti. Već sada mogu da kažem da sam ispunio snove i očekivanja deteta u sebi, međutim, čuvam ga i dalje jer konstantno nadolaze nove ideje i novi ideali, tako da poriv još uvek postoji.

U poslednje vreme serije spiralno uvlače gledaoce u ekran, u daleko većoj meri nego filmovi. Da li prisustvujemo procvatu televizijskih serija u Srbiji?

Prisustvujemo renesansi televizijskog programa, što je za sada na prilično haotičnom nivou, ali za sve je potrebno vreme i mislim da to ide u dobrom smeru jer, u krajnjem slučaju, kvantitet u nekom trenutku mora da pruži i kvalitet.

Mislite li da je dat prilično objektivan prikaz naše zemlje putem serija, kako istorijski tako i savremen?

Zavisi. Ukoliko država finansira bez ikakvog autorskog inputa, onda to zaista može da bude problem što je i pokazala serija “Nemanjići”, ali postoje ljudi koji rade ozbiljne stvari. Sada sam završio seriju Južni vetar, to je veoma ozbiljna serija, kao i serija “Besa”… Ima tu vrlo ozbiljnih sadržaja, kao i zabavnih, što je sasvim u redu jer je lepota u šarolikosti. Ne stavljam se u ulogu kritičara – mora da postoji i jedno i drugo…

U kakvom stanju Vam je emocionalni ekvilajzer nakon tumačenja tuđih identiteta?

Uzbuđenje je uvek veće nakon odigrane predstave nego posle bilo kakve filmske premijere. Kada je film u pitanju, mi već znamo kakav proizvod nudimo publici, a svaka predstava je drugačija i razlikuje se od igranja do igranja i to je ono što je uzbudljivo. Pritom, postoje zakoni u nekim državama gde je glumac dva sata posle predstave potpuno neuračunljiv i ne odgovara za sebe, čak iako ubije čoveka nema odgovornost na nivou kao ostali, tako da je nakon igranja u predstavi emocija uvek veća.

Photo: esquire.rs

Koja je najkaloričnija uloga koju ste izneli, a da Vas je istrošila umno, telesno i emocionalno?

Predstava “Scene iz bračnog života” me dosta troši i iziskuje dosta od mene, jer je svako igranje specifično i različito. Nas dvoje smo sami na sceni i prepušteni jedno drugome, pa me sa jedne strane iscrpljuje, a sa druge mi puni baterije. Ovu predstavu čine jedinstvenom glumci, režija i pisac i iako jeste univerzalna tema kojom se bavi, karakteri i odnosi koji se provlače su vrlo konkretni. Govori o oslobađanju žena i jednom zdravom feminizmu i jako mi je drago što nam je baš Ana Tomović bila rediteljka, a ne neki muškarac.


Više na: http://www.mojnovisad.com/vesti/milos-timotijevic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *