Luna Lu – Ovde su najvažnija pitanja koja ostaju bez odgovora

Glamur proizilazi iz njenog autentičnog i (net)kulturnog ophođenja prema stvarnosti u kojoj živi, emancipacija iz potkovanog znanja i oštroumnosti, a upečatljive kolumne i raznolike saradnje iz njene neukalupljenosti. Znamo je kao televizijsko lice, kao avangardnu ikonu koja je obeležila javnu scenu gradeći sopstveni stil pisanjem i vođenjem televizijskih emisija „Talija“, „Glam špajz“ i „Glamurama“, a sada i novog formata „Luna park“ na NovaS. Mnogi ne znaju da se zove Suzana Zlatanović, ali svi dobro znaju ko je Luna Lu.

 

Da li mediji imaju dužnost da se pozabave (m)oralnim zadovoljavanjem građana?

Slovo M – ne bi smelo da bude u zagradi. Previše je „oralnog“ na ekranima i kioscima sa štampom – da ne kažem da je „too much“ međusobnog „napušavanja“ učesnika „reality“ programa u direktnom prenosu, i politiku svrstavam u taj žanr.
Gde su „Parovi“ tu je i prenos Skupštine – kompatibilni žanr.
Tako da – DA – postoji dužnost, ali etika i estetika ne postoje i to u svakom segmentu onih medija sa ogromnom količinom odgovornosti koja dolazi sa nacionalnom frekvencijom i distribucijom. U ovom ludilu u kom živimo već više od 9 godina ne postoji nikakva edukacija.
Deca nam odrastaju na You Tube-u i Zadruzi.

Alal vera, rođaci.

Foto: Milan Ilić

Ne može pojedinac da urla koliko ga glas nosi – mora da postoji kolektivna odgovornost i volja da se „moralno“ vrati na velika vrata. Čemu se uče ova deca – kojim vrednostima? Da li postoji i jedna osnovna ljudska vrednost oko koje se svi slažemo, ma koje orijentacije bili?
Čini se da – NE.

Šta bi se dogodilo kada bi se mesec dana plasirali isključivo medijski sadržaji koji predstavljaju golu istinu?

Zanimljivo pitanje, čini se komplikovano, ali je jednostavno – komercijalni mediji koji žive od društvenih mreža bi bili mrtvi kada ne bi bilo teorija konspiracija. Gola istina se vlasnicima medija baziranih na klikovima ne isplati. Oni, baš kao i gazde aplikacija – svaki sadržaj baziraju na tezi koja se bilduje „za i protiv“ i to u komentarima.
Istina je dosadna i samo jedna i ne donosi prihod označen milijardama. Tako da je algoritam baziran na laži i polu-istinama – to (im) se isplati.

Prilikom gostovanja u emisiji Hane Adrović izjavila si da si introvert. Da li je na bilo koji način ekstrovertna priroda tvog posla negativno uticala na tebe?

Da li uopšte znamo šta znači kada kažu kontradiktorna ličnost? Mi smo navikli na K – kontroverzne biznismene – kriminalce i estradne zvezde – a da nismo ljudima objasnili da postoje kontradiktorne ličnosti. Znači, omladincu je jasno ko je Knele, ali ne znaju šta je volja da budeš kod kuće zauvek, a nešto te goni da tražiš istinu izvan svog sigurnog prostora – ekstrovertno. Mene moj deo zanimanja, onaj koji ima posla sa ljudima – leči – biram sagovornike i događaje iz kojih učim i saznajem toliko toga.

Mnogi glumci će vam reći da su pred izlazak na scenu povučeni u sebe i da ne izlaze iz nekog svog prostora. Čudno je to sve i kompleksno – jednom ću sve to detaljnije objasniti u svom romanu #cudnadevojka.
Em sam kontroverzna, em kontradiktorna osoba, a nisam iz crne, baš naprotiv beležim „belu“ hroniku života u ovom gradu.

Izvor: Wannabe

Imaju li prava pitanja veću vrednost od odgovora?

Važno je postavljati pitanja – a odgovori posebno sada, kada postoji samo jedan vlasnik „istine“ i to one sa kojom se kalkuliše i manipuliše – nisu toliko bitni. Moćnije je postaviti pitanje nego saslušati odgovor koji je možda na „Vajberu“ – sekta dogovorila nekoliko sati ranije.

„Ovde su najvažnija pitanja koja ostaju bez odgovora.“

 

Kada živite u ovakvom jednoumlju – najvažnija su pitanja. U nekom drugom sistemu, važni su i odgovori.  Ali, mi na žalost, nismo u toj poziciji gde se i odgovori računaju. 

Uz pomoć kog priručnika opstaju današnji “moralni dinosaurusi” u eri kiča i šunda?

Nisam sigurna da razumem ovo pitanje, a ne bih da nagađam. Ne znam ko su „moralni dinosaurusi“, zaista. Izvinite, niti znam šta su priručnici.

Da li mislite na Bibliju ili neku drevnu knjigu ili šta?

Misliš li da je u savremenom trenutku zastupljeno preveliko prisustvo tumača stvarnosti? Da li je to dobro ili loše i zašto?

Duhovito. Nisam naišla na nikakve nove tumače – meni su Šekspir, Breht, Oskar Vajld, Žak Žene, Aristotel i Buda najbolji tumači svake stvarnosti jer ljudi su ljudi – samo se scenografija i kostimografija menjaju. Otelo je i danas – Otelo, baš kao i „Služavke“, baš kao i Nušićev „Pokojnik“. 
Nismo još tu igricu prevazišli kao ljudska vrsta. Što se mene tiče – na žalost. 
Zamišljala sam 70ih godina 20. veka, kao mala, kako ćemo leteti brzim tanjirima po nebu, nositi srebrne čizme preko kolena i komunicirati telepatijom, ali avaj – ništa od toga – ljudi nisu evoluirali, već su retardirali u 21. veku.

Foto: Monopollist

Da li je život na ovim prostorima sam po sebi umetnost? 

O da, oduvek i zauvek. Mora da se ima neka iluzija da bi se ovde na ovim prostorima preživelo. Ovo je pupak sveta – čistilište. Mora da se poseduje jak trip da bi se izdržalo i zadržalo, a ne emigriralo.

Koji je suštinski cilj emisije Luna park i šta bi u krajnjoj instanci ona trebala da osvetli?

Hm. Zanimljivo pitanje koje me je nateralo da pomislim da ljudima nije jasno šta u tih 15 minuta želim da proizvedem kao subjektivni osećaj.

Elem, svi mi idemo u luna parkove iz znatiželje, zar ne?!? Kako bi nas nešto zabavilo i da nam podigne nivo adrenalina, serotonina i dopamina. Vrteškama koje postavljam u svakoj epizodi – ljude vraćam u prošlost, pa ih dovedem u sadašnjost gde im sagovornici pričaju o potencijalnoj i bliskoj budućnosti. Eto, za tih 15 minuta bivaju izvozani da shvate da je možda najgore prošlo, a najbolje tek dolazi.

To je samo jedan „Luna park“ bejbi – #enjoytheride.

Koje prideve bi neraskidivo vezala za savremenu hibridnu subkulturu kojoj pripada većina građana?

Subkultura ne pripada nikada većini. Subkultura je po svojoj definiciji manjina – tako da ne znam šta bih odgovorila na ovo pitanje. Ako me pitaš za promovisani vladajući kulturni model – to je krosover – od Prodidžija do Sinana. Možda i „silikoni – kamioni“, veštačke trepavice i obrvice „čoko bananice“ – ali, već imam 50 i ko sam ja da sudim.  Ali, evo ovu priliku želim da iskoristim da jednoj subkulturnoj ikoni dam glas podrške, a to je Rasta. #freerasta 

Legalizujte. Valjate već ovako, u monopolu, a dopustite da kanabis cveta i da svi imaju koristi od njega. Od onih koji žele da prave modu od konoplje, do onih kojih su oboleli od kancera – da imaju slobodan pristup ulju.  I ovako ste devojke navukli na prostituciju, pa legalizujte i nju. Nemoj da vladajuća stranka jedina ima prihod od toga. Legalizuj kao Kanada i Kalifornija i kupi porez od toga. Jovanjica je bila jedinstvena prilika.
Šezdeset hiljada živih biljaka – puta 3 srećnih građana najmanje po glavi stanovnika. Ovoj zemlji je potrebna vutra, a ne alkohol. 

Izvor: Wannabe

Pogledajte crnu hroniku. Mir brate, mir. I trgovina hedovima na belo. Lično bih još ekstremniju politiku prema drogama, kao Portugal, jer subkulture su vezane i za gudru – ali ne bih da Vam pravim problem. Tu sam doista liberalna – kao da živim u Lisabonu, a ne na Dorćolu.

Kakvi kulturološki šokovi su neophodni da bismo doživeli preporod etičkih vrednosti?

Mislim da je dovoljna jedna prirodna katastrofa koja će rešiti sve i vratiti nas na fabrička podešavanja. Mi smo samo rentijeri, a ako planeta Zemlja reši da nas se otarasi – može lako, a i zna kako. Tako da se jako nadam da su vizionari u pravu koji kažu da će se posle ovog virusa i niza strašnih nepogoda pojaviti ponovo u istoriji humanizam i renesansa – resetovanje civilizacije.
Srećno.

Da li doživljavaš svoj dosadašnji životni (i) karijerni put kao “raj za avanturiste”?

Pa može se reći da je avanturizam – ali tipa „Survivor“. Nema veze sa rajem. Da sam znala šta me čeka poslušala bih oca koji je želeo da imam svoju apoteku. Sada pored kladionica i pekara jedino apoteke opstaju – bio je mudar čovek, a ja neposlušna. No, on je napustio ovaj svet isti dan i davne godine 1994. – kao Pikaso i Dada Vujasinović.

Izvor: Wannabe

Nikom ne bih preporučila da se bavi medijima. Doživela sam i preživela, a da ni sama ne znam kako – uspon i pad radija, printa, televizije, interneta – previše je to za jedan oslabljen periferni nervni sistem. Uvek bih svakog posavetovala da ima neki zanat u rukama i da nauči da hakuje.

Koji bi natpis stajao na vratima spavaće sobe male Lune Lu, a koji na vratima ove današnje zrele žene u koju si izrasla?

Isti, samo broj 3. Moj srećni broj.

Nisam puno odmakla od male Lu, ona je i dalje u meni sveprisutna, slušam je pažljivo, ona ima pravo veta. To je navažnije – sačuvati dete u sebi. I poštovati ga. I dobro se zabaviti i radovati jer kao što Buda kaže: „Radost je posebna mudrost.“

S toga – naučimo i pored patnje zadate da se radujemo.Svako jutro pozdrav Suncu, svako veče – molitva za zahvalnost. Tu je gvint, tako se bar meni čini, ne držite me za reč.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *